Развојни пут Сергеја Трифуновића – Од Легије до Скота

Пише: Душан Марић

Ових дана сам, са закашњењем, одгледао гостовање новог „спаситеља“ васколиког српства Сергеја Т. у телевизијској емисији код Југослава Ћосића. Утисак је следећи: док га овакви руше, Вучић може да влада док му не досади.

Оно што је замишљено као представљање програма, који треба да обезбеди да власт преузму Трифуновић, Никола Којо, Милојко Пантић, Марко Видојковић и сличне политичке и моралне величине, па да Србији коначно сване, свело се на једночасовно шибицарско и неуротично љуљање на столици, држање руке у џепу и непрестано шмрцање. Све време трајања емисије нова нада опозиције је шмрцала али није користила марамице, већ је на запрепашћење свог домаћина нос брисала руком. Вучић очигледно није гледао ту емисију. Да јесте, он би Сергеју Т. већ обезбедио да свако вече гостује на некој телевизији. Ни Миленко Јованов и Маријан Ристичевић заједно не би Сергеја Т. урнисали тако као што би он урнисао сам себе.

Из те његове јуначке борбе са промуклошћу и  шмрцањем, разумео сам само део којим је глумац објаснио како се „јавио“ међу страначким лидерима. Било је то давно, давно. Пре Нове године. Једно вече Сергеј Т. је одлучио да се ишчлани из Покрета слободних грађана. Зато што је схватио да је Саша Јанковић сарадник Службе. Разочаран у живот и погрешне људе, а посебно чињеницом да његов друг Легија, ни крив, ни дужан, само због тога што је учествовао у организовању атентата на премијера Србије, труне у Забели, кренуо је према Странци. Са згужваном чланском картом у џепу и одлучношћу да је врати и „слободан“ изађе на београдске улице. А београдским улицама је дувала јака кошава. Па се склонио у прву кафану.

Док је у кафани читао како га његова „дојучерашња сестра“ Биља Србљановић описује као лезилебовића, преваранта и пич….цу, конобар му је скренуо пажњу на нови твит Саше Јанковића. Којим овај подноси оставку на место председника Покрета. И сунула му је идеја. Да уместо исписнице узме председничку фотељу! И свима који га, како каже, називају наркоманчином, покаже ко је ко.

-И онда сам рекао себи: слушај ти си члан, ти си оснивач и можеш да будеш председник.

Убеђивање није дуго трајало. Жеља Сергеја Т. да и он једном у животу постане председник нечег и буде Срећко Шојић била је јача од жеље Сергеја Т. да се испише из „удбашке“ странке. Упркос томе што мисли да све то није нормално.

-То није лоша идеја. Звучи сулудо, а није лоша идеја – објашњавао је и даље забезекнутом Ћосићу.

И његови пријатељи  су се сложили да је идеја да он буде председник странке – сулуда.

-Назвао сам пријатеље, којима је идеја кандидатуре испрва била смешна, а касније су ми рекли да и није тако лоша идеја, иако је сулуда.

На његову иницијативу неколико дана касније у просторијама ПСГ окупило се свих 32 преосталих чланова и тако је Сергеј Т. постао лидер. Иако је за противкандидата имао Александра Оленика, познатог српског политичара и интелектуалца, за коју су чуле и три околне улице.

Омах после тога глумац је испунио свој дечачки сан и срео се са америчким амбасадором Скотом. Пинки је видео Тита, Сергеј Т. је видео Скота. Али због силног узбуђења због указане му части није стигао да му рекне све што је имао ротив диктатора Вучића, па је то учинио на Твитеру.

-Бојим се, ваша екселенцијо, да владавина права овде поодавно не постоји. Бојим се да имамо режим много аутократскији, тупљи, покваренији и малигнији него Милошевићев. На крају крајева, на власти су његови најбољи ученици. Да не буде касно.

У преводу, овај диктатор Вучић хоће да распише изборе и грађанима препусти да изаберу ко ће владати Србијом. А то значи следеће: ако нама за рушење Вучића не искеширате 100 милиона долара као што сте ДОС-у искеширали за рушење Милошевића и не помогнете организацију новог 5. октобра, све са паљењем Скупштине Србије, од нашег доласка на власт нема ништа.

Упркос свему, мислим да „ја ваш будући председник Србије и осталог дела света“ (како се скромно представио на видеу са пијанке коју су он и остали „ослободиоци Србије“ организовали после суботње шетње) није наркоманчина, како то тврде разни информери и телеграфи. Он је школски пример башчаршијског „десет и по, са луком“. Посебно кад оде у Сарајево, уради се, па да би се додворио муслиманима, обуче мајицу са ликом Јована Дивјака.