ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ „БИТКА ЗА КУПРЕС“: Ратни дневник за четвртак 17. март 1994.

Ујутро сам Јагодића и Цунија, са митраљезом, већом количином муниције и неколико ручних ракетних бацача „зоља“, поново послао на Велику Шуљагу. Кад кренемо у напад да одозго ударе по непријатељу. Према Малој Копривници кренуо сам са Момировим, Ризгиним, Жикиним, Стевом, Мидом, Мирканом,  Џокером, Бераћем, Жецом, Пањгићем, Гогановим, Батком, Пумпијем, Нокарицом, Спајкуном, Марком Боснићем, Ћићаном, затим 12 извиђача из Мркоњића, под командом Рајковића и групом од седам дивезаната, које је предводио Боро Милишић. Скоро све оно што сам формално имао у саставу извиђачко-диверзантске чете 7. бригаде.

Чета је била састављена од три вода. Мој замјеник био је Ново Трифуновић Нокарица.

Командир Првог вода био је Душан Кнежић Пумпи. Под његовом командом били су Жељко Милишић Бераћ, Душан (Момира) Марић Пуваћ, Марко Зубић Зеки, Бранко Шебез Прцко, Милорад Милишић Мидо, Станко Каран Брбло и Трифун Шикић.

Другим водом, у којем су били Радован Кнежић Жикин, Драган Црногорац Спајкунов, Ђорђе Радић Батко, Душан Малушић Крека, Драган Трифуновић Ковач, Жељко Милишић Жеца, Жељко Трифуновић Џокер, Драган Јагодић, Драган Марић Цуни, Стојан Кнежић Ришпин и Драган Чолић Гоганов, командовао је Милан Милишић Пањгић.

У команди бригаде се одомаћило да су ово „извиђачи“, док су у трећем воду били „диверзанти“.

На мјесту командира тог вода смјењивали су се Драган Спремо и Боро Милишић, а под њиховом командом били су Мићо Матић, Срђан Спремо, Милан и Божо Милић, Илија Зелен, Жељко Цвијетић и Стојко Пријак.

Околности се се стално мијењале, војници су долазили и одлазили из јединице, али уз Вукашина Марића и Зорана Вулету који су погинули 25. новембра 1992. године на Ђолиној коси и Драгана Марића, који је страдао три мјесеца прије Вуле и Зорана, побројани борци су били њена окосница.

Тог дана, на свој захтјев, придружили су нам се Крстан Милишић Ћићан и Марко Боснић из Благајске чете.

Када смо пришли на сто метара од мјеста до којег смо синоћ долазили распоредили смо се по шуми. Муслимани су повремено отварали ватру по шуми, али нисмо одговарали. Своје присуство нисмо одали ни када је један метак ранио Милоша Милишића у ногу. Извукли смо га са положаја и у пратњи Миде и Стеве послали за Купрес. Око три поподне преко „мотороле“ сам добио наређење да се планирани напад одлаже и да се вратимо у базу. Искористио сам једну огромну стијену 100 метара испред муслиманских ровова и иза ње окупио војнике да чујем њихово мишљење. Предложио сам да се не повлачимо.

Нашли смо муслиманске војнике, пришли им толико близу да можемо да нападнемо. Ако ноћас не будемо ту, они могу да се помјере напријед према Титовој вили. Петсто метара, километар…ко зна. Довољно да их „изгубимо“. И да морамо изнова да „пипамо“ шуму испред себе и тражимо их, што је врло ризична работа. Прихватили су. Било је то други пут у два дана да одбијемо наређење команде бригаде.

Због брисаног простора испред нас и бројчане надмоћи муслимана закључио сам да можемо да их угрозимо само ако их изненадимо. Зато сам момке подијелио у двије групе. Мања да покуша да зађе муслиманима иза леђа, а већа да их нападне преко ливаде, право у чело. Са Бором Милишићем сам договорио да он води мању групу. Са седам-осам својих људи он се нечујно изгубио у шуми, а ми смо почели да се привлачимо непријатељу.

Полако, један по један, напуштали смо заклон иза камена и пузали до ивице ливаде преко које је требало да нападнемо. Вријеме је пролазило као вјечност. Послије једног сата Боро се јавио. Успио је да се неопажено пребаци иза муслиманских ровова. Договорили смо се да наша група удари прва, а који минут касније да и он нападне.

Нама иза леђа налазила се висока чука, са које се положај муслимана добро видио. На њу сам послао Пањгића са митраљезом и Ћићана да му буде помоћник. Приближавало се вече. Тишину на фронту прекидали су само повремени пуцњи предострожности којима су муслимански војници  „чистили“ терен испред ровова. Видјело се да су се опустили, почели су да шетају између ровова. Вјероватно су мислили да је „радни дан“ завршен.

Одредио сам да знак за напад буде детонација „зоље“  коју ће у најистуренији ров испалити  Рајко Марчић из мркоњићких извиђача. Он је са разапетом „зољом“ ноншалантно ишетао из заклона, раскорачио се на ивици ливаде и битка је почела. Запјевао сам „Спремте се спремте четници“, момци су хорски прихватили. Муслимани су жестоко узвратили, али минут касније запуцало им је с леђа. Борина група је кренула у акцију са друге стране Османагине косе. Мала Копривница и падине Велике Шуљаге проламале су се од пуцњева и пјесме. Онај ко није доживио ту надреалну ситуацију не може ни да је замисли. У битку се са врха Велике Шуљаге, са својом „осамдесетчетворком“, укључио и Цуни, који је муслиманске ровове имао као на длану.

У јеку борбе у шуми иза нас нешто је почело да крши гране. Нисмо знали да ли је неко наш или су нам муслимани прошли с леђа. Срећом, прије него што смо запуцали, из тог правца се зачуо узвик: „Бјежте Турци, ето Стеве“. Били су то Стево и Мидо. Након што су рањеног Милоша предали санитету, пожурили су назад у јединицу.

Послије двадесетак минута жестоке битке, непријатељска ватра почела је да слаби. Међутим, требало их је истјерати из ровова. Ископали су добре ровове, а између нас је било педесетак метара брисаног простора. Што је најгоре, нама је понестајало муниције. Ако битку ускоро не преломимо, напад ће пропасти.

Одлучио сам да затражим подршку хаубица. Радио везом сам позвао команданта артиљерије капетана Јекића. Журило ми се, нисам имао времена да се припремим за шифровани разговор, па смо разговарали потпуно отворено.

Ја: Хитно ми треба артиљеријска ватра по Малој Копривници.

Јекић: Ко је то?

Ја: Одаја. Марић. Јутел.

Јекић: Гдје се налазиш?

Ја: На Малој Копривници.

Јекић: Па, зашто да тучем?

Ја: Зато што бијем муслимане, а треба ми подршка.

Јекић: Чекај да видим.

Ја: Нема времена за чекање. Окрени хаубице и удри по Малој Копривници.

У том тренутку у разговор се укључио и потпуковник Ракић.

Ракић: Одаја, како то разговараш. Разговарај у шифрама.

Ја: Није ми до шифара, хитно ми је.

Ракић: Ниси на пијаци. Користи шифре. Гдје си ти тачно?

Ја: На Малој Копривници. На ивици ливаде.

Ракић: Куда онда да туче?

Ја: Предњу ивицу ливаде.

Ракић: Како да туче по теби, сунце те јебало?

Ја: Требају ми гранате да их истјерају из ровова. Људима ми нестаје муниције, а нећемо да се повлачимо, осјећам да су готови.

Уз неразумљиве псовке, Ракић прекида везу а пет минута касније долетјела је прва граната. Звекнула је у врх Велике Шуљаге, која се нама иза леђа дизала као зид. Да би погодила Малу Копривницу, рупу између Шуљаге и Османагине косе, граната је морала да пролети највише неколико метара изнад врха планине. Друга граната је прелетјела врх, али јој се на путу испријечила једна велика стијена педесетак метара нама иза леђа. Да није било те чуке пала би тачно међу нас.

Зовем Јекића и кажем да гађа сто метара даље. Трећа граната пада право међу муслимане. Грмљавина граната помијешала се са штектањем аутоматског оружја и повицима којима су војници двије војске соколили једне друге. Све је ближа и паљба са Османагине косе. Очигледно, Боро и његови се спуштају низ муслимански линију и полако је  „пургају“.

Десетак минута касније видимо муслимане како бјеже, а момци на лијевом крилу улазе у прве  ровове, гдје се „сударају“ са Борином групом.

Како је већ пала ноћ одлучили смо да заноћимо на достигнутом положају, па да ујутро очистимо неколико преосталих ровова, на мјесту гдје се ливада обарала према путу за Малу Шуљагу.

Од заробљеног муслиманског војника сазнајемо да испред себе имамо 370. брдску бригаду из Бугојна.

Мартовска ноћ у босанским планинама је као лед ледена, ћебе не може да спријечи продирање хладноће у кости,  а ми смо били слабо обучени. Пошли смо грлом у јагоде. Осјећај хладноће још више је појачавала близина смрти и неизвјесност коју је доносио нови дан. Увијек када смо полазили у једнодневне акције облачили смо се лагано. Што је униформа комотнија, што је опреме мање, војнику је лакше да се креће по терену. И више мјеста остане за муницију. Посебно је то била пракса у ризичним акцијама. Ко суочен са реалном опасношћу да може погинути или бити рањен има воље да размишља о ношењу јакне, шаторског крила или прибора за јело?

Изузетак је био сам мој комшија Мирко Марић. Он је, као и увијек, на задатак пошао под пуном ратном опремом. Тог детаља се сјећам јер ме је његово шаторско крило те ноћи спасило хладноће и јер смо га четири године касније у том крилу положили у гроб.  Начета ратним ужасом, његова душа није могла да издржи сву суровост  послијератног мира, који је најбоље описан у приповјетки Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“.  Изнад нашег села, на Малом Курозебу, по којем смо заједно одрасли говеда и овце чувајући, пушком којом сам га ја задужио и с којом је прошао цијели рат, пуцао је себи у главу.

Била је то дуга ноћ. У једном тренутку почеле су да веју и пахуље. Стари снијег је тог прољећа рано окопнио, али по шуми је остала прошарица. Дрхтао сам као прут. Узалуд сам покушавао да зауставим цвокотање зуба. На себи сам имао само поткошуљу, кошуљу и танку јакну Милиције Крајине коју сам донио са крајишког ратишта, лични поклон мог пријатеља Милана Мартића.

Ватре нисмо палили јер је непријатељ био испред нас. Војнике сам распоредио у заклоне. У групице по три. Забранио сам гласан разговор, пушење, било какво удаљавање из заклона и спавање. Да се не посмрзавају и не изгину. Постојала је опасност да ће муслимански војници, који су боље познавали терен, искористити ноћ и покушати да нас изненаде.  Ишао сам од једне до друге групице војника и провјеравао да не спавају.

Било је око два сата иза поноћи када ми је пришао Ново и „наредио“ да одморим, а бригу о будности јединице препустим њему. Неколико сати раније спасио ми је живот. Понесен борбом, искочио сам из заклона од стољетне букве и пуцајући кренуо према муслиманским рововима. Нисам ни примјетио да сам изашао на чист простор, када се Ново, сочно псујући, бацио на мене и оборио ме на земљу. Само неколико часака касније  рафал је прошарао букву испред које сам био истрчао……