И ВЕЛИКА ПЛАНА ИМА СВОГ ПРЕДСТАВНИКА У СТРОЈУ БЕСМРТНИХ ЈУНАКА СА КОШАРА: Сећање на Миладина Доганџића

Пише: Душан Марић

Србија се синоћ, захваљујући документарном филму који је приказала Телевизија Србије, са помешаним осећањима туге, поноса, дивљења и огорчења ујединила у сећању на српске јунаке са Кошара.

Дивне младиће који су својим животима, својом младошћу, својим идеалима и сновима, својим недосањаним љубавима, бранили слободу своје отаџбине.

Међу њима је и Миладин Доганџић из села Сврке код Пећи, чија породица је након окупације Косова и Метохије избегла у Велику Плану.

Миладин је рођен 29. јула 1960. године а 6. априла 1999. добио је позив да брани Србију. Мобилисан је у 125. моторизовану бригаду Војске Југославије, која ће се у следећа два месеца овенчати славом. Због показаног херојства и знања у биткама против бомбардера НАТО пакта, пешадије војске Републике Албаније, терористичке ОВК и Атланске дивизије, састављене од добровољаца из свих крајева света, који су се сјатили на Проклетијама, да кидишу на српску државу.

Доганџића су на родне горе, тамо где планине додирују небо, испратили отац Милош, мајка Загорка,  браћа Никола и Радоје, супруга Ружица и троје малолетне деце: Верица, Сретен и Миодраг. Нису дочекали да им се врати.

Команда га је распоредила на фронт код карауле Кошаре. Тамо где је најтеже, где се ломила судбина битке за Проклетије и где су упућивани најбољи синови Србије и Републике Српске.

Пут до смрти и славе трајао је месец дана и водио је кроз пакао свакодневних битака. На крају сваке од њих припадници Војске Југославије и добровољаца опраштали су се од својих погинулих и рањених сабораца.

На Миладина је ред дошао у ноћи између 10. и 11. маја. Четири дана раније, на Ђурђевдан, врховна команда је наредила јуриш на Раше Кошарес, један од најдоминантнијих положаја на српско-албанској граници, који је непријатељ заузео већ првих дана агресије.

Била је то кулминација битке за Кошаре, која је почела на православни Велики петак, 9. априла 1999. године, у три сата ујутро, када су погранични положаји Војске Југославије засути жестоком артиљеријском ватром из топова, хаубица и минобацача са територије Републике Албаније.

Када је гранатирање престало, 1 500 припадника ОВК, ојачано официрима и војницима албанске армије, војницима НАТО пакта и добровољцима, напало је на положаје Војске Југославије које је бранило мање од 200 војника.

Углавном голобрадих младића који су се налазили на одслужењу редовног војног рока.

Албанци су нападали у три правца. Први је био према врху Раша Кошарес, други према караули Кошаре и трећи према врху Маја Глава. Битка је трајала целог дана, на фронту ширине око четири километра, са људским губицима на обе стране. У питању је тешко проходан планински терен, са надморском висином и до две хиљаде метара. После подне Албанци су заузели врх Раша Кошарес и на исти истерали артиљерију, што им је обезбедило огромну тактичку предност.

Борбе су настављене и током ноћи. Албанци ујутро заузимају и Маја Главу. Изложени снажној артиљеријској ватри и све већем притиску надмоћнијег непријатеља војници следећег дана напуштају караулу Кошаре и повлаче се на резервне положаје изнад саме карауле, који су били знатно лакши за одбрану.

Око 19 часова у напуштену караулу улазе припадници ОВК, праћени телевизијским екипама CNN i BBS, које од тога праве медијску и пропагандну представу.

Следећег дана нападнута јединица ВЈ добила је појачање у људству и артиљерији. Наредба ја гласила: непријатељу се не сме дозволити даље напредовање.

Током ноћи, уз артиљеријску подршку из суседне државе, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљаз. Напади су одбијени уз велике губитке.

И следећи дани протекли су у покушајима пешадијских продора из Албаније, али нападнуте положаје више нису бранили само рату невични војници, већ и припадници 63. падобранске и 72. специјалне бригаде Војске Југославије, ветерани из ратова у Хрватској и БиХ.

Артиљерија са Маја Главе и Раша Кошареса свакодневно је тукла српску линију одбране. Војска Југославије је 14. априла извела пешадијски контранапад, с циљем да поврати Маја Главу. Напад је само делимично успео. Врх није освојен, али су Албанци били присиљени да са њега повуку артиљерију. Растојање између два реда ровова није било веће од педесет, а на поједином местима износило је само десетак метара. На том делу фронта стање није мењано до краја рата.

У априлу више није било промена ни на Раша Кошаресу. Срби су највише страдали од артиљерији и авијације, Албанци у безуспешним пешадијским покушајима да заузму српске ровове. Почетком маја ВЈ је у неколико наврата покушавала да поврати ту коту, али безуспешно.

Одсудни напад почео је на Ђурђевдан. Четири дана касније, успешном употребом два тенка Т 55, која су прошла преко скоро непроходног терена и захваљујући лудој храбрости посада буквално прегазила прве албанске ровове, ВЈ је успела да помери линију фронта стотинак метара према граници.

Уследио је одговор НАТО пакта. Сат времена пре поноћи на изгубљени положај послао је своје бомбардере, са касетним бомбама. Које су забрањене. Осим ако се не бацају на Србе.

Преживели сведоче да је то био пакао. Стотине бомби су буквално преорале српске положаје. Измениле пејзаж. Искидале дрвеће и камење, а камоли да не искидају живе људе.

Зору није дочекало осам јунака, један официр и седморица војника. Старији водник Милијан Тошковић и војници Владимир Ђорђевић, Оливер Тарицић, звани Шваба, Саша Васиљевић, звани Ђаво, Милан Кенић, Драган Маринковић, Изет Чолаковић, Вукоман Тешовић….

Више од 40 мученика било је рањено. Међу њима и Миладин Доганџић.

Пребачен је у Клиничко болнички центар у Приштини где је у ноћи између 13. и 14. Маја испустио душу.