НА ДАНАШЊИ ДАН НА КОСОВУ ПОГИНУЛО ЦЕЛО ОДЕЛЕЊЕ МЛАДИХ ВОЈНИКА: Игор Павловић из Велике Плане имао је само 20 година

Пише: Душан Марић

На данашњи дан 31. маја 1999. године у херојској борби Војске Југославије против злочинаца из НАТО, на Косову и Метохији је страдало шест полицајаца, из састава 52. батаљона војне полиције.

Они су страдали у рејону села Коморане, на пола пута између Приштине и Малишева, кад је возило „пинцгауер“, у којем су се враћали са ратног задатка, наишло на две противтенковске мине, које су поставили терористи из ОВК. Јутро испуњено маглом проломило се од страховите експлозије.

Кад су стигли на место несреће, припадници 52. батаљона затекли су језив призор. Петорица њихових сабораца били су мртви, један тешко рањен.

-Погинули су командир оделења водник прве класе Борис (Злате) Николић (21) из Пећинаца, који је седео на месту сувозача, Игор (Зорана) Павловић (20) из Велике Плане, Јован (Живе) Лазић (21) из Међе код Зрењанина, Ранко (Пунише) Вуковић (21) из Мојковца и Малиша (Љубише) Ђорђевић (20) из Књажевца. Никола (Драгића) Перишић из Бора, који је возио „пинцгауер“, је од задобијених повреда преминуо неколико дана касније на ВМА – каже њихов ратни саборац, заставник прве класе Ранко Пашић.

Као и сваке године, Пашић је и данас са представницима војне полиције из Ниша посетио Велику Плану и положио цвеће на гроб свог некадашњег војника и саборца за слободу отаџбине Игора Павловића.

Због ситуације на Косову, где се због побуне Шиптара увелико ратовало, млади војници су на обуци били само два месеца и двадесет дана, уместо пола године колико је предвиђено. Из Црне Горе њихова јединица је пребачена у гарнизон у Нишу. Ту су остали само десетак дана, а затим упућени у рат, на Шар планину, на тромеђу између наше земље, Албаније и Македоније. Следеће одредиште њихове јединице, након што је шиптарска побуна угушена, била је Приштина. А онда су 24. марта 1999. бандити из САД, Енглеске, Француске, Италије и других западних држава извршили агресију на СР Југославију.

-Задњи пут са сином смо се чули 20. маја 1999. године, једанаест дана пре његове погибије. Звао је из Грачанице, из куће неке лојалне муслиманске породице. Прво је питао да ли су душмани бомбардовали Плану и шта су погодили. Храбрио нас је да се не плашимо. Највише се интересовао за свог сестрића Бобана – да ли је проходао и проговорио. Хтео је да се чује и са сестром, али она није била ту. Још ми је рекао да се због авиона често премештају са једног на друго место и да повремено имају борбе са разбијеним групама терориста. Молила сам га да се чува и да не жури да нам се јавља, ако се због тога излаже опасности. Боже мој, нисам ни помислила да га више нећу чути – каже Злата Павловић, мајка погинулог Игора.

Док су са стрепњом слушали саопштења о борбама на Косову и јуначком отпору који су српски војници пружали НАТО бандитима и очекивали нови телефонски позив, Павловићима је стигла најцрња вест која забринутим родитељима може стићи са ратишта – да је њихов наследник мртав.

– Првог јуна увече пред нашом кућом зауставило се неколико возила, из којих је изашло више од десет људи. Међу њима био је мајор Бојчовски из гарнизона у Смедеревској Паланци, са четири војника, лекарска екипа, људи из плањанске Oпштине… Знао сам, да ми је син само рањен да их не би толико дошло. Ујутро сам отишао по своје дете у Београд. Нашао сам га у мртвачници на ВМА. Имао је само једну рану, на врху главе. И много огреботина по лицу. И тако, уместо, као што сам двадесет година сањао и са радошћу очекивао, у његове сватове, а имао је дивну, озбиљну девојку, Марицу Првановић, мој једини син и ја смо трећег јуна кренули према гробљу, на његову сахрану. Да је бар Бог дао да сам ја био у сандуку а он поред сандука – каже ојађени отац Зоран Павловић.