Шешељ, Маја Коцијанчић и бејзбол палица

Пише: Душан Марић

Више пута сам се, после њених изјава о Србији, запитао је ли Маја Коцијанчић ћурка, која лупета зато што нема појма или кучка, која лупета јер хоће да се спрда са српским народом. Дилеме више нема: она је и једно и друго. Њене последње изјаве о КиМ може да да само неко ко је у интелектуалном смислу ћурка а у моралном смислу кучка. Џејми Шеј Европске уније. Ништа мање покварена од оног који је сеирио над убијањем српске деце из авиона НАТО.

Коцијанчићева није осудила упад шиптарских специјалаца на север Косова, прекомерну силу, пребијање људи и гажење Бриселског споразума. Иако је ЕУ гарант спровођења истог. Али је одмах потрчала да осуди речник Ане Брнабић, јер је дотична изјавила да су политичке вође у Приштини шумски људи. А они само терористи и кољачи, фини људи.

Порука је јасна: за ЕУ није неприхватљиво и опасно кад Шиптари туку Србе, опасно је кад Срби вређају Шиптаре.

Дан касније Словенка је показала да може и ниже. На питање зашто ЕУ не тражи од Приштине да после пет година одлагања напокон спроведе Бриселски споразум и формира Заједницу српских општина, одговорила je да то није битно, да је најважније да се између Београда и Приштине постигне правно обавезујући споразум. Важно је да САД, ЕУ, терористи из ОВК и терористи из НАТО добију све што хоће а Србе ко шиша.

Ћурка из Словеније вероватно мисли да смо ми Срби ретардирани. Па ћемо сваки дан са Шиптарима постизати споразуме, које ћемо само ми спроводити. А гилиптери из ЕУ, попут ње, ће нас позивати на обострану уздржаност. Све док на крају не пристанемо на косовску независност.

Сличну количину спрдње са здравим разумом ових дана је показала и српска опозиција, са њој наклоњеним новинарима а по питању инцидента који се збио пред српским парламентом. Шешељ и посланици СРС су кренули да уђу у Скупштину, на заседање. Бошко Обрадовић и око њега окупљени „дверјани“ покушали су да их у томе спрече. Лидер радикала и његови пратиоци су растерали тај вашар и ушли на своје радно место.

Уместо да осуде изазивање инцидента од стране функционера Двери, дежурна антисрпска политичка и медијска болумента, предвођена такозваним другосрбијанцима, је гракнула о „новом дивљању Шешеља и радикала“. А ствари стоје сасвим супротно. Нико, па ни све брљивији лидер Двери, нема право да било ком грађанину Србије, а посебно не народним посланицима, ускрати уставом загарантовану слободу кретања.

По тој накарадној логици, сасвим је у реду кад Обрадовић са болументом скупљеном на улици хоће да уђе у Скупштину Београда, пред коју је дошао само инцидента ради. Или кад са моторном тестером и са људима под маскама провали у државну телевизију, па преплашеним новинарима наређује да га директно укључе у програм. Али није у реду кад шеф посланичког клуба Шешељ хоће да уђе у Скупштину Србије, на своје радно место.

Посебан пасјалук је то што су у покушају спречавања народних посланика да уђу у зграду парламента учествовали и – народни посланици. Не памтим да се у историји Србије догодило нешто слично. Јесу Обрадовић и Двери у коалицији са странкама које су чиниле и грђе ствари, до тога да су запалиле Скупштину Србије, али је тешко схватљиво да неко ко се, макар на језику, декларише као српски националиста и традиционалиста тако односи према државном парламенту, највишем законодавном телу у једној држави.

Што се тиче бејзбол палице у гепеку Шешељевог аутомобила и њене употребe против дверјана, ни ту нема ничег спорног. Прво, ни један пропис у Србији, нити у вољеној ЕУ, не забрањује држање бејзбол палице у гепеку. Друго, није нормално да телохранитељ, дакле лице које штити, код себе нема баш никакво средство којим ће одбранити лице које обезбеђује. У овом случају шефа посланичког клуба. Треће, кад те руља нападне, блокира те, не да ти да идеш куд си наумио, хоће да те претвори у свог таоца а ти при руци имаш бејзбол палицу, ништа логичније од тога да је и употребиш. Ако држиш до личне слободе и свог достојанства.