ПОЗДРАВ СА НОВОГ БРДА – Ево како сам ушао у забрањени српски град

Пише: Душан Марић

Ноћ уочи Преобрежења провео сам заједно са члановима удружења Краљевина Србија на бдењу у манастиру Драганац, код Гњилана, светињи из 14. века која је име добила по рано преминулој кћерки кнеза Лазара Драгани.

Вишесатно стајање је исрпљивало и монахе и вернике, монаси су уносили столице за седење али из неколико разлога нисам хтео ни да седнем, ни да бар накратко изађем из светиње и протегнем ноге. Не пружа се Србину сваког дана прилика да Преображење дочекује на Косову и Метохији.

Други разлог је начин на који су отац Илирион, бивши глумац Растко Лупуловић и његови монаси служили службу божију. Не зна се који од монаха је лепше читао молитве и појао а најлепше је било кад смо заједно са њима певали и ми верници.  Што је ноћ више одмицала, наша песма се све јаче уздизала изнад храма скривеног у столетној шуми, све до звезданог неба и ширила окупираним српским Косовом. Поносна и пркосна. И много тужна. Јер је у постојбини српске државе све мање Срба.

Трећи разлог су Андријана Медаковић из Беча, која је са седам година протерана из Книна, Јелена из Инђије, Валентина Тина Чолић из Крушевца и остале девојке из удружења које су непомичне као статуе, са лицем из којег исијавају мир и посвећеност, учествовале у бдењу.

Са првим зрацима зоре, у пратњи манастирског пса, кренуо сам у шуму. После пола сата пешачења испео сам се на врх са којег је поглед пуцао на Шар планину, Скопску Црну гору и косовско Поморавље. Посебно ме је обрадовало кад сам у даљини угледао беле зидине Новог Брда.

Кад је дежурни монах, идући од конака до конака, звоном разбудио манастирске госте, предложио сам Мариу Мајсторовићу, председнику Краљевине Србије да посетимо Ново Брдо. Овај млади човек, истински заговорник претварања Србије у краљевину, који већ десет пута заједно са својим првим сарадником Предрагом Меденицом доводи своје чланство на поклоничко путовање по КиМ и сваки пут носи хуманитарну помоћ, је одмах направио план. Скратићемо боравак у Грачаници и на Газиместану, али ћемо посетити најачи град средњовековне Србије.

После јутарње литургије, доручка уз манастирско вино и дирљивог опраштања са монасима, кренули смо за Ново Брдо. Пут кривудав. Крај пасиван, али около веома лепе и богате шиптарске куће и викендице. Мало, мало, па прави ранчеви са скупоценим оградама и видео надзором. Као ни претходних дана, на путу кроз Исток, Пећ, Дечане, Призрен, Ђаковицу….ни трага од „заосталог Косова“, на којем је наводно продаја отпада једина привредна грана, како то тврде српски политичари и медији.

На заравни пред тврђавом, којој се може прићи само са истока,  неколико ресторана и кафана. Пуно света. На брду које се налази стотинак метара лево од пута стубови, остаци српске средњовековне катедрале коју Римокатоличка црква покушава да отме. Недавно је десетак фратара на том месту одржало службу, што је с правом изазвало бурну реакцију СПЦ и верника. После тог инцидента, косовске власти су забраниле приступ катедрали и поставиле ограду. Двадесетак метара даље, тик поред пута, остаци џамије. Мала оронула зградица и испред ње преполовљени минарет.

Само што смо изашли из аутобуса, прилази нам цивил, старији човек и љубазно објашњава да је приступ тврђави забрањен. Показује на постављену препреку на путу и знак забране. Вође пута се труде да га убеде да нас пусти али он, иако се види да му је помало и непријатно, не попушта.

После неколико минута стижу и полицијска кола са два униформисана полицајца, после чега је било јасно да од групног пењања на тврђаву нема ништа. Због тога сам, користећи гужву, пожурио низ њиве, паралелно са тврђавом, а кад сам се сакрио од погледа окренуо сам право према тврђави. Падине око тврђаве су  буквално затрпане огромним количинама камења, остацима срушених зидина.

На заравни на којој се тврђава налази, метални контејнер. Крај њега џип. Неколико десетина метара даље, на нижој заравни, други контејнер. Испред њега полицајци. Настојећи да изгледам што ноншалантније, наставио сам према главној зидини. Свуда около остаци шароликих темеља давно порушених зидова и зграда, по којима се може наслутити величина некадашњег града.

Тврђава је подигнута почетком 14. века, у време краља Милутина, као заштита богатих рудних налазишта у којима су копани олово, железо, злато и сребро. Највећи успон град-тврђава имао је у време српске деспотовине, када је по неким изворима ту годишње ковано 200.000 златних дуката. Главни рудари и занатлије били су Саси из Немачке.

Направио сам неколико десетина снимака кад је до северног подножја тврђаве стигао човек на мотору. Махањем руком ме је позвао да сиђем. Одговорио сам му покретом руке да се он попне до мене, што је и учинио.

-Ја сам из полиције.

На мој захтев, показује легитимацију.

-Одлично. Таман да ме фотографишеш.

-Али овде је забрањен улазак и фотографисање.

-Знам, али на шта би то наличило да Србин који је одрастао уз косовски мит и песме из косовског циклуса дође до Новог Брда а да се не попне на тврђаву? Погледај ову лепоту.

– Да је лепо, не би Турци одавде отишли. А и Срби.

-Турке смо ми протерали, а ви Србе.

-Већина Срба је одавде одселила много пре рата. Отишли где је боље.

Упознајемо се. Име му помало неодређено, па питам да ли је Шиптар или Турчин.

Каже, Албанац.

После тога пристаје да ме фотографише. На крају, даје ми свој мобилни да ја фотографишем њега. У једном тренутку чини покрете рукама као да ће направити двоглавог орла.

-Само немој да глумиш Шаћирија. Онда ћеш и ти мене морати сликати са три уздигнута прста.

Смеје се. Крећемо у обилазак тврђаве. У току је њено реновирање. На источној страни, уз зидине целом дужином постављене скеле. Високе и беле зидине делују моћно, сведоче о некадашњој снази српске средњовековне државе. Моје усхићење не може да поквари ни огромна застава тзв. Косова која се вије на јарболу изнад зидина. Измењало се ту много застава, али то не може да промени чињеницу да је у питању српска земља. Због тога гласно примећујем да би било прикладно да је поред албанске истакнута и српска застава.

Дрвена врата на улазу у главну кулу закључана, са великом рупом на средини.

-Е сад је штета што си са мном. Да ниси, ја бих сад ово полако провалио и ушао унутра.

-Немој, направићеш нам проблем а и кроз рупу можеш све да видиш и сликаш.

Након што смо разменили бројеве телефона, он одлази према мотору а ја назад до аутобуса. Сачекује ме онај господин и љутито понавља да је забрањено пењање на тврђаву. Заверенички му намигујем.

-Увек има изузетака. Био сам службено. А ја знам да ти у души волиш Србе и жалиш за некадашњим заједничким животом – и на његово изненађење заверенички га ударам по рамену.

-Али тога више нема.

-Нажалост нема.

Задржали смо се још двадесетак минута а онда кренули даље. Чекају нас Грачаница, Газиместан, Бањска, Косовска Митровица…