ПОЗДРАВ ИЗ ВИСОКИХ ДЕЧАНА: Величанствена задужбина цара Душана и краља Стефана Дечанског

Пише: Душан Марић

Након посете Пећкој патријаршији, настављамо пут према Високим Дечанима. Српско гробље на излазу из Пећи потпуно запуштено. Споменици накривљени и наткриљени растињем. Векови српског постојања и страдања зарасли у коров. Много је у том гробљу несрећника који су главом платили припадност српском народу и православној вери. Осим у историјски кратком периоду постојања Југославије Срби су овде углавном имали статус прогоњене дивљачи.

Предраг Меденица, потпредседник Удружења Краљевина Србија, коментарише да му је незамисливо, кад би ситуација била обрнута, да би Срби дозволили да албанско гробље буде толико запуштено.

У граду Дечанима још већа гужва него у Пећи. У току су радови на реконструкцији главне улице. Широка је као најшири булевар у Београду. Неко објашњава да је дечански „булевар“ предизборни залог Рамуша Харадинаја.

Пред манастиром нас дочекују италијански карабињери. Истопише се од љубазности, посебно након разговора са Андријаном Медаковић, избеглицом из Книна, Бранкицом Миладиновић из Сокобање и другим лепим девојкама из групе које добро говоре енглески. Објашњавају да су Дечани и њихова светиња. Бисер хришћанства. Касније од монаха сазнајемо да се тако и понашају. Помажу у свему у чему могу да помогну.

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана али је идеја потекла од Светог Саве. Стефан Дечански у својој хрисовуљи наводи да је место за изградњу манастира у подножју Проклетија, на почетку кањона Дечанске Бистрице, изабрао први српски просветитељ али га је прерана смрт спречила да буде задужбинар. Градња светиње која је посвећена Вазнесењу господњем – Спасовдану је завршена 1335. године а у следећих тринаест година завршено је осликавање фрескама. Радове је водио чувени градитељ тог доба Вито Которанин.

У манастиру се задржавамо неуобичајено дуго. Никад довољно времена да се погледа све уметничко богатство које се у њему налази. Помислиш да си видео све што те занима, дођеш до излазних врата а онда те нешто вуче да се вратиш назад, да још погледаш. Јер, не долази се сваки дан у Високе Дечане. По многима најлепши српски манастир, у којем почивају мошти Стефана Дечанског и његове супруге Јелене.

Манастир има и својеврсни музеј са изузетном ризницом културног блага, у којој се поред мноштва непроцењиво вредних икона и предмета од злата и сребра, налази и на српским просторима највећа збирка дрвених предмета, од којих најстарији потичу из 14. века. Дечани су јединствени и по библиотеци књига и вековима старих српских и турских докумената, од које је већа и богатија само она у манастиру Хиландар.

Од нашег домаћина, монаха Петра, сазнајемо занимљиве детаље о санацији манастира крајем деветнаестог века. Било је видљиво да манастир почиње да тоне, да се услед влаге темељи полако распадају а фреске при дну зидова љуште и отпадају.

Да би спречио пропадање светиње, тадашњи архимандрит Рафаило је 1882. одлучио да замени темељ. Заједно са монасима и верницима вадио је делове темеља а онда уместо извађеног камења на то место уграђивао крупније камење, које су на колицима довозили из каменолома који су отворили неколико стотина метара од манастира.

Након мукотрпног посла буквално су заменили темеље манастира. А да би они трајали дуже, са спољне стране су их залили са 3.840 килограма растопљеног олова.

Звучи као анегдота, да је због радова највише стрепео и бунио се један Шиптар. Био је то војвода Руста, чија је породица у претходних 200 година често оружјем штитила манастир.

Он се плашио да ће радови сршити светињу о којој су његови преци бринули два века. Остало је записано да су старешина манастира Рафаило и његови монаси имали доста мука да честитог Шиптара убеде да пристане на извођење радова.

Снажан утисак на посетиоца остављају двориште и манастирски конаци. Све поткресано и под конац уређено, нигде сувишне травке.

Са више од двадесет монаха Дечани су најбројније манастирско братство у Србији. Међу монасима је и бивши телевизијски продуценти и сарадник у норвешкој амбасади у Београду Небојша Цвејанов, данас Нифонт.

Прихватамо позив монаха да се пре одласка окрепимо. Док у хладу пространог трема, са којег се пружа величанствен поглед на светињу и Проклетије,  испијамо лековиту манастирску лозовачу, која говори седам језика, отац Петар ми у име монаштва дарива луксузну монографију „Високи Дечани“.

У касним поподневним сатима, растајемо се од монаштва и италијанских војника, и преко окупиране Метохије, путевима који су се пожелели Срба, настављамо пут према Ораховцу и Великој Хочи.

Возач пушта песму Миломира Миљанића. И не знаш да ли у стиховима има више поноса или туге, немоћног крика за отетим завичајем:

Док орлови у висине

Своја моћна крила шире

Лети поглед с Проклетија

Где је моја Метохија

Гледај орле, мој соколе

Колико ме ране боле

Колико ме боле ране

Кад погледам на Дечане.