ОД 10.000 У БУГОЈНУ ОСТАЛО САМО 170 СРБА: Међу „последњим Мохиканцима“ и деда Александра Вучића

Пише: Душан Марић

Од скоро 10.000 Срба колико их је до последњег рата живело у Бугојну, некада једном од најлепших градова бивше Југославије, остало их је око 170. Тачан број је тешко утврдити, јер су званични пописи непоуздани а у граду на Врбасу не постоји ниједно удружење које окупља Србе и где би могли да се добију тачни подаци.

У град који се угнездио на обалама Врбаса, у питомој долини између Стожера и Калина, долазим од Купреса, заједно са Маринком Канлићем. Његови су пореклом из Малована код Купреса, после Другог светског рата саселили су у Бугојно а 1992. избегли у Србију. Маринко се скућио у Сараорцима код Смедерева. У родном граду живи његова мајка Милица. Нестрпљив је да загрли драгу старицу и погледом помилује улице своје младости. И недосањаних дечачких снова.

Журимо али мало мало па застајемо да фотографишемо нестварно лепе пејзаже Купрешких врата, Копривнице, Велике Шуљаге, Велике Плазенице, Лукића ливада Рисовца и кањона Поричнице, које је Михољско лето обукло у раскошне јесење боје. У души се преплићу усхићење због величанственог изгледа шумског пространства и сета због успомена на битке које смо у њему водили. И саборце од којих сам се у њима заувек опростио.

У Кожварицама палимо свеће крај споменика где су усташе заклале више стотина најугледнијих Срба из Ливна, Бугојна и Купреса. По сведочењу једног муслимана, учесника покоља, жене и девојчице су силовали, одсецали им дојке, трудницама  разрезивали стомак, децу бацали увис и дочекивали на ножеве….

По уласку у Бугојно свраћамо до цркве у Чипуљићу. Свештеник Славиша Ђурић, парох обновљене Цркве пресвете Богородице, коју су у рату срушили Хрвати, а после рата неколико пута покушавали палити и скрнавили муслимани, каже да се стање српског народа у Бугојну најбоље види по томе што се годишње, у просеку, крсти по једно дете.

-И од ово мало Срба што их је остало, неки као да су заборавили да имају цркву. Не треба да долазе због мене, свештеници долазе и пролазе, али ред је да посете своју светињу и у њој се помоле богу. Због себе, али и предака који су се у њој и за њихово здравље молили и свеће палили.

Свештеник са горчином каже да десет пута више Срба има у гробљу поред цркве, него у Бугојну. Гробље смештено на благој, сунцем окупаној, падини је ограђено, трава око споменика покошена. Међу 1.700 покојника налазе се и преци садашњег председника Србије. Сахрањени у низу. На челу споменик Александровом деди Анђелку Вучићу Аџији, којег су усташе убиле 1941. и његовој супрузи Драгици, која је дочекала и последњи рат. До њега Радослав, Миле, Вишња…Палимо свеће за покој њихове и душе Маринкових предака.

Около Крстановићи, Лукићи, Кадијевићи, Марићи, Керановићи, Милутиновићи, Поњевићи, Стојићи, Праљци, Билкићи, Калајџије… …Неми споменици постојања некада чувених и бројних породица, чије су генерације подизале овај град. У његове школе и фабрике уградиле и своју снагу и своје снове. Бирам које споменике да фотографишем и сваки следећи ми се чини лепши, достојанственији, значајнији.

Никола Симић, у три сазива посланик у парламенту Федерације, каже да се непосредно после рата било вратило  чак око две и по хиљаде Срба.

-А онда, суочени са игнорисањем и беспослицом, па и провокацијама, почели да низ Врбас одлазе према Бањалуци, Бијељини, Приједору, Београду….У првом егзодусу, у мају 1992. Срби су из Бугојна испраћени пушчаном ватром и гранатама, пре свега Хрвата,  у овом другом нестали смо скоро нечујно. Као да нас бог никад није дао.

Пре рата, Хрвати су Бугојно звали „мали Рим“. Срби су у шали одговарали да је Чипуљић „мала Москва“. Од некадашњих 4.000 Срба остало их је четрдесетак. Углавном стари и немоћни.

Међу њима су и Драго Вучић (84), стриц Александровог оца Анђелка и његова супруга Анђелка. Старине нас дочекују са нескривеном радошћу. Тешко болесни Драго придиже се из кревета. Да попијемо по једну. Питања сустижу једно друго. Разумљиво, највише је оних о њиховом Алеку, како га из милоште зову и Андреју.

Поносни су на Александра, али се брину. Не за каријеру и политику, већ за живу главу. Мало ли смо, каже старина, ми Срби својих владара убили. Низашта. А ови из опозиције стално праве неку пометњу, не дају да се Србија смири. Драго им је што се држи Русије, „ми Вучићи смо увек били за Русе“, али су свесни да се не може против Европе и Америке, мора се и са њима сарађивати и њима повлађивати.

Драго се распитује и о људима из Благаја, Велике Плане, Јања, Малована…Да ли још ради мотел код Крњева? И Стари храст? Е колико сам пута тамо попио. Како је у Смедереву? Кад си био у Црквенцу? Црквенац је село код Свилајнца у којем су Драго и остали Вучићи били у избеглиштву за време Другог светског рата. Насмејан одмахује руком и, уз коментар „много радио, много путовао, много људи и крајева упознао“,  инсистира да ми наспе још једну ракију.

Вучићи нам на растанку поклањају по једну флашу породичне „Вучије ракије“. Зидине кућа Александра Вучића и његовог оца Анђелка још увек одолевају дрвећу које је из њих изникло, кишама и ветровима са Стожера.

Један комшија, муслиман, начуо да ће Александар обновити кућу, па пита да ли је истина. Одговарам да не знам и са питањем да ли би то неком сметало.

-Како може да смета? Може само оном ко нема мозга. Севап је да свако може да обнови своју дедовину и очевину. Зар не би било лепше да су овде нове куће него зидине?

И остале улице у Чипуљићу „наружене“ још увек бројним зидинама српских кућа. У јуну 1992. припадници једне војне јединице из Хрватске, уз великодушну помоћ бугојанских Хрвата, опљачкали су и запалили цело насеље. У једној ноћи зажегли су више стотина кућа. Пре тога побили су неколико десетина Срба, који су желели да остану да живе у свом граду. Једне су заклали, друге везане за трактор вукли кроз град, треће живе спалили крај потока у Чипуљићу.

Шетамо кроз Чипуљић. Александрова рођака Вања Мичић Блажевић, која живи „између Бугојна и Кисељака“ а у Бугојну јој живи и ради син Роман, објашњава нам која је српска кућа коме припадала, где се сад бивши становници…Углавном тужне приче.

Зидине које нису откупили муслимани и на њима саградили своје куће зврје празне или су затрпане балама сена, грађевинским материјалом…Пролазимо поред некадашњих кућа певача Недељка Билкића и бившег голмана Партизана Ранка Стојића.

-Већина муслимана се према нама понаша коректно, али ови што су на власти као да се труде да покажу да овде никад није било ни Хрвата, а камоли Срба. Бугојно пропада, млади одлазе а будале и даље у својим главама воде рат против трагова српског постојања. Уместо да искористе то што је Вучић на челу Србије и замоле га да помогне и Бугојну и овој шачици Срба што је у њему остала – одмахује руком један од преосталих Срба, који не жели да му помињемо име.

Његов комшија муслиман каже да је пре неколико година био у Београду, у делегацији антифашиста. О свом доласку су обавестили кабинет председника Србије.

– У Београду нас је сачекао Александар Вулин и цео дан провео са нама, приредио нам ручак као да смо каква државна делегација. Жали боже за Титом и Југославијом.

Ново насеље. Још један српски део Бугојна у којем више нема Срба. У основној школи „Стипо Ђерек“ тек неколико српске деце. Некадашњи кафић Здрављак претворен у кладионицу. За пултом лепа девојка. Кад је чула да смо из Србије, каже да јој је жао што су Срби отишли одавде.

-Нисам била рођена, али моји причају да су са Србима лепо живели, да је све било боље и лепше него сада.

Прича да она и њени вршњаци редовно слушају српске певаче „као да су наши“, гледају „Звезде гранда“ а прате и србијанске психо-порнографске серијале „Фарму“ и „Парове“.

Зачудо, у граду има и српски ресторан „Бабилон“. У њега подједнако свраћају и Срби и муслимани и Хрвати. Конобар каже да гости, без обзира на нацију, најчешће наручују “Карађорђеву шницлу“.

Поподне крећемо за Доњи Вакуф. Од 10.000 предратних Срба у том граду их је остало око три стотине. Нижу се уз пут или на хоризонту Ведро Поље, Луг, Дрветине, Копчић, Кошћани, Зијамет, Ћемаловићи, Кош, Даљани, Доњи Вакуф, Бабин Поток….

Ој колико памтиш успомена, Врбас водо ладна и студена.