ПИТАЊЕ ЗА ТЕРОРИСТЕ ИЗ БЕЛЕ КУЋЕ, БРИСЕЛА И ПРИШТИНЕ: Ало, мајмуни, постоји ли граница?

Пише: Душан Марић

Још од рата 1999. (а није га било ни у њему, сетимо се Ђинђићевог дезертирања у Црну Гору и срамотне изјаве да НАТО треба да настави бомбардовање до рушења Милошевића) Србима недостаје национално јединство око КиМ.

Најновија прилика да се оно покаже била је расистичка фарса око бројања српских гласова у Приштини. Опозиција је ту прилику пропустила. Тако олако да је тешко не поставити питање да ли јој је власт важнија од судбине окупиране покрајине. Као што је 1999. била важнија Зорану Ђинђићу. Три године касније, кад се дозвао памети и постао бескомпромисни заговорник одбране националних интереса на КиМ, било је касно. И можда га убило.

Знам да се Национална географија и Sony Word Photography неће сложити, али мислим да је слика Шиптара чланова изборне комисије који обучени у специјална бела одела, намењена заштити од хемијско-билошких отрова (као да испитују локације на које је НАТО бацио осиромашени уранијум) прегледају коверте са гласовима из Србије, фотографија године.

Нестварна слика која стање на КиМ али и у свету показује боље него и један сателитски снимак. Отворена демонстрација безобзирности и расизма према српском народу. На почетку 21. века. У сред Европе. И пред очима Америке. Две моралне дроље, јадније него и једна дроља у амстердамској луци,  које на примеру КиМ показују брутални пример двоструких стандарда. Једнима, који пристају да глуме и идиоте, је све дозвољено, другима, који инсистирају на усвојеним цивилизацијским и демократским вредностима није дозвољено ништа.

Шиптари су тим мајмунским расистичким сценаријом хтели да покажу да су Срби невиђени злочинци и терористи. Подмукли. На све спремни. Па чак и да изборе користе да их убијају бојним отровима.

Као потенцијалне терористе који су спремни да недужне Шиптаре убијају отровима намештају нас Немци који су у гасним коморама потровали милионе људи, међу њима и стотине хиљада деце, Американци који сваких неколико година изазову рат у којем погине неколико десетина или стотина хиљада људи, шиптарска багра која је неколико стотина Срба живе искасапила ради продаје њихових органа и терористи из НАТО који су Косово и Метохију затровали са осиромашеним уранијумом.

И док се власт труди да оном што је остало од разума у свету укаже на сву бљутавост понашања Хитлерових наследника, опозиција ћути. Из Савеза за Србију нису нашли за сходно да бар једном речју дигну свој глас против овог нацистичког шоу програма. Да својим пријатељима на Западу кажу: ало, мајмуни, постоји ли граница? Бомбардовали сте нас, развалили нам државу, отели КиМ, дозволили прогон 200.000 Срба и рушење 70 цркава, народ нам доле живи као Индијанци у резерватима….зар вам није доста? Онако како је поменути Ђинђић, за чије наследнике се представљају, почео да им говори 2003. године.

Била је ово идеална прилика да десничар Бошко Обрадовић подсети Швабе да су бојним отровима у логорима убили милионе невиних људи. А НАТО и Шиптаре да на КиМ од рака умире 5.000 људи годишње, три пута више него пре бомбардовања.

Ћутање опозиције је тим чудније што би од осуде ове нацистичке фарсе корист имала она и Србија, а не Вучић. Свет би видео да (ипак) постоје национална питања (а овде су у питању КиМ и достојанство нације) око којих су Срби сложни, а једна таква јавна осуда би, сасвим сигурно, колико-толико повећала скромну подршку коју Ђилас, Јеремић, Обрадовић и друштво имају међу грађанима Србије.