ПОВОДОМ ИНЦИДЕНТА НА ОБЕЛЕЖАВАЊУ „ОСЛОБАЂАЊА“ КУПРЕСА: Лаже Сопта, али ни Берић није рекао пуну истину

Пише: Душан Марић

И ове године обележавање годишњице „ослобађања“ Купреса од стране хрватске војске обележио је тежак скандал. Излагање главног говорника на свечаној академији у купрешком дому културе  генерала ХВО Станка Сопте (јебеш војску у којој такви командују јединицама и добијају генералске еполете) гласним негодовањем је прекинуо Владислав Берић из Ливна, заповједник једне јединице Специјалне полиције ХОС-а (па ХВО) и ратни војни инвалид. Порука Берићевог „излагања“ јесте да хрватски народ у БиХ воде дезертери и ратни профитери, који су хрватство и родољубље већине Хрвата искористили да их опљачкају, док су он и њему слични, који су стварно учествовали у борбама, гурнути на друштвену маргину.

Иако се на овакве скупове углавном позивају одабрани грађани, лојални власти и међу малобројним и одабраним учесницима купрешке академије (четири петине места у сали су зврјале празне) нашли се се они који су смогли храбрости да овај потпуно оправдани протест ратног ветерана поздраве гласним одобравањем и аплаузом.

Сад се међу Хрватима, али и међу друга два народа, води расправа ко је у праву и да ли је свечани скуп поводом годишњице уласка хрватске војске у Купрес, који је телевизија директно преносила, био баш пригодно место за јавни протест. Нема пригоднијег. За сваког хрватског борца, посебно за оне који су погинули и рањавани и њихове породице,  увреда је да им о њиховом ратном путу и мукама кроз које су прошли говори човек који носи генералске еполете а који је, док га ратна поплава није избацила на површину, у свом Широком Бријегу био познат као обијач аутомобила. Криминалац.

Пратим обележавање ратних годишњица и обљетница широм бивше СФРЈ и видим да на њима хрватске, српске и муслиманске борце углавном представљају штабске гузоње, које су у рату могле да погину једино од залутале гранате. Једина места где прави борци воде главну реч су кафане. Кад мало попију и отворе душу. У сва три народа, борачке организације углавном воде они које бирају владајуће партије а не борци.

Разочарани својим ратним учинком, јер се испоставило да су уместо за свој народ углавном ратовали за криминалце и данашње тајкуне, код којих данас раде за понижавајућу плату, често као робови, утучени медијским манипулацијама (од Триглава до Ђевђелије не постоји ни један слободан медиј) и сатрвени борбом за преживљавање ратни ветерани су одавно прихватили да буду грађани другог реда. Добро је ако су догађаји у Купресу и Невесињу, где су се борци (у овом случају припадници ВРС) такође побунили против величања дезертера, наговештај да ће они који су заиста ратовали дићи свој глас и почети борбу за то да се у друштву и држави они и њихова реч више уважавају.

Две и по деценије после завршетка рата Хрвати, као и Срби и муслимани, живе у феудализму. На једној страни су лопови који држе огромну већину богатства, а у деведесет одсто случајева у питању су ратни профитери и криминалци. Они држе фабрике, они држе медије, они креирају јавно мнење, пишу историју, диктирају моралне стандарде…Од опљачканих пара из буџета БиХ, Федерације, Херцег Босне и кантона саградили су себи дворце. Њихова деца возе скупоцене аутомобиле, летују по Сејшелима и Карибима. На другој страни су „обични“ Хрвати, поштени људи, који све теже живе и којима се половина породице већ налази у Немачкој, Аустрији, Холандији…Тамо где им ни то што је Купрес у Херцег Босни не значи ама баш ништа. Деца ће им одрасти у Бечу, Минхену, Антверпену, унучад ће им бити Швабе, Аустријанци, Холанђани… Херцег Босне и Купреса у њој ће можда и бити, али њих и њихових потомака у Купресу неће. Купрес се већ пожелео Срба и муслимана а ускоро ће и Хрвата.

Што је више времена откако је рат завршен, све је више оних који се јуначе својим непостојећим ратним подвизима. То је посебно изражено код Хрвата и Срба, муслимани су по том питању мало скромнији. Тако међу Хрватима има неколико пута више  „бранитеља“ и „ослободитеља“ Купреса него што је био укупан број војника ХВ и ХВО који су били на купрешком ратишту. Најчешћа жртва те серијске производње јуначења и јунака је истина.

Та истина је пострадала и пре десетак дана у Купресу. Прво је величајући хрватско јунаштво лагао Сопта, а онда је слагао и његов опонент из Ливна. Обраћајући се високим званицама на купрешком скупу, које је предводио лидер Хрвата у БиХ Драган Човић, Владислав Берић  је истакао како је он први ушао у Купрес са својом специјалном полицијом, како је он ишао лево од Купрешких врата, а генерал Мијо Јелић (још један Сопта) са својим Херцеговцима с друге стране, како је рањен….

Не знам да ли је Берић омануо свесно или несвесно, што би покојни Младен Делић рекао у жару борбе, али његова изјава је наставак хрватског фалсификовања догађаја на купрешком ратишту, па и догађаја који су се одиграли 3. новембра 1994. године, јер на основу ње неупућени само могу стећи погрешан утисак о завршном чину „ослобађања“ Купреса, односно извући закључак да се то догодило под борбом.

Прво, 7. купрешка бригада ВРС и остале јединице ВРС су Купрес и положаје око града напустиле у ноћи између 2. и 3. новембра. Извлачење са положаја на Сожеру, Купрешким Вратима, Стожерцу, Црном Врху..почело је око три сата иза поноћи а завршено у свитање. За то време ни Хрвати, ни Срби, ни муслимани нису испалили ни један метак.

Друго, хрватска команда у Томиславграду је од стране ВРС обавештена о напуштању Купреса и постигнут је договор да хрватска страна не дејствује по српској војсци у повлачењу. Што хрватска војска није ни чинила.

Треће, први су Купрес „ослободили“ муслимани, па су га неколико сати касније „ослободили“ Хрвати. Трећег новембра, пред зору, муслимански војници су  приметили да се нешто чудно догађа, на појединим положајима су били сигурни да Срби напуштају своје ровове, али нису дејствовали. Чекали су зору.

Ујутро, кад су видели да су Купрес и српски ровови празни, муслимански војници из састава 307. (707.) брдске бригаде из Бугојна са положаја на Купрешким вратима и Стожеру сишли су у град. Мало су шенлучили, мало пљачкали, посебно краве које Срби нису потерали са собом а онда се након доласка хрватске војске повукли назад на Купрешка Врата.

Четврто, неколико часова пре него што ће хрватска војска ући у Купрес, командант муслиманског 7. корпуса генерал Мехмед Алагић (некадашњи официр ЈНА) је изашао на врх Стожера и радио везом која је функционисала између њега и штаба ХВО у Томиславграду, обавестио Хрвате да је Купрес празан и да слободно могу да ушетају у град. Тек након тога, хрватски вишецевни бацачи су испалили неколико плутона на Купрес. Мало реда ради, да би замаскирали факат да у стратешки важан град улазе без отпора а мало као упозорење савезницима муслиманима. Да им не падне на памет да прекрше договор о разграничењу који су команде ХВО и 7. Корпус тзв. Армије БиХ постигле 31. октобра увече, у селу Крупа код Горњег Вакуфа и уђу у Купрес.

Пето, хрватска војска је 3. новембра у Купрес, из правца Малована, ушла у маршевском поретку, око 14 часова. Магистралним путем Ливно – Купрес, по сред Купрешког поља. Са својих нових положаја на Курљају и изнад Злосела српски војници су гледали како колона хрватска хрватских возила „гмиже“ према Купресу али нису отварали ватру.

Кад се све то има у виду јасно је да  командир  војне полиције из Ливна и главни јунак најновијег „бранитељског“ скандала у Купресу Владислав Берић никако није могао да буде рањен приликом уласка хрватске војске у Купрес, јер том приликом није опаљен ни један метак. (Рањен је годину дана касније, у војној операцији „Маестрал“). Тако да је потпуно свеједно да ли је 3. новембра 1994. ишао лево или десно од Купрешких врата или је свратио да попије ракију у неком од напуштених српских кафића.

Све ово не умањује дрчност коју је испољио на обележавању годишњице уласка хрватске војске у Купрес, али свакако доприноси да се спречи фалсификовање неспорних чињеница.