ЗА И ПРОТИВ СМАЊИВАЊА ИЗБОРНОГ ЦЕНЗУСА НА 3 ОДСТО: И Вучић сит и опозиција на броју

Пише: Душан Марић

Замислите да присуствујете следећој сцени на аутобуској станици. Аутобус треба да крене али један број путника нема 500 динара за аутобуску карту и не може да путује. Имају само по 300 динара. Возач им онда саопштава да је довољно и 300 динара. Међутим, неколико несолвентних путника одбија да уђе у аутобус и оптужује возача да је некоректан што им је смањио цену карте. Шта би помислили? Па постоје само три могућа објашњења: да је у питању скривена камера, да су посвађани са здравим разумом или да нису ни имали намеру да путују.

Слично стоји ствар у причи око цензуса за предстојеће изборе. Против његовог смањивања са пет на три одсто су само странке које не планирају да учествују на изборима. Па желе да што више странака остане на „перону“. Да имају веће друштво. За неки нови покушај репризе 5. октобра.

Циљ демократских избора јесте да будући парламент и влада у што већој мери одражавају вољу грађана. Због изборног цензуса од 5 одсто 2012. године без представника у парламенту остало је 470.000 грађана који су гласали. Најгоре су прошле присталице Шешеља и Бошка Обрадовића. Радикали су „просули“ 180.000 а дверјани 170.000 гласова. По изборном закону, у расподели мандата, ти гласови су углавном припали СНС и ДС. Да је цензус био три одсто Двери и СРС би имале своје представнике у парламенту.

На изборима 2014. догодио се још већи „помор“ гласова: без представника у Скупштини остало је више од 701.000 изашлих бирача. Низ воду је отишла изборна воља 152.436 присталица ДСС, 128.458 гласова Двери, 120.879 гласова ЛДП, 109.000 гласова УРС, 74.973 гласа за Доста је било, 72.303 гласа за Шешеља и СРС. Већина тих гласова је „конвертована“ у посланичке мандате СНС.

Исто ће се догодити и након следећих избора. Највећи проценат гласова странака које не уђу у парламент биће расподељен странци која победи. А то ће, нема сумње, бити СНС. Што цензус буде већи, што више странака остане испод црте, то ће напредњаци више профитирати и освојити више мандата. У складу с тим, СНС одговара да цензуз буде што већи.

Највећу корист од смањивања цензуса имаће опозиционе странке, јер је за већину њих освајање пет одсто гласова немогућа мисија. Добиће представнике у парламенту и локалним скупштинама, могућност веће медијске промоције и финансирање из буџета републике, односно општина.

Други добитници биће грађани. Више њих ће добити „своје“ представнике у парламенту. И састав парламента ће у већој мери одражавати расположење у друштву и изборну вољу народа. Што ће свакако бити корак више у развоју српског парламентаризма.

Посредно и дугорочно корист од смањивања изборног цензуса имаће и СНС. Добиће између пет и 10 одсто мање мандата у парламенту и општинама, али ће на другој страни добити већи легитимитет избора. Јер ће смањивање цензуса свакако бити мамац да на изборе изађу и неке странке које то не би учиниле.

На неспорном губитку ће бити само странке које бојкотују изборе. Бојкотом ће остати без места у Скупштини Србије и без могућности да у директном телевизијском преносу њених заседања грађанима саопштавају своје политичке ставове.  Остаће и без значајних средстава из буџета, што ће за последицу имати престанак рада већине њихових општинских одбора.

У случају Савеза за Србију, губитак ће се огледати и у томе што ће странкама те коалиције

значајно бити ослабљени аргументи с којима ће оспоравати легитимитет избора и позивати грађане да власт мењају на улици. Неком новом „ружичастом револуцијом“, неким новим 5. октобром. Што им је, изгледа, крајњи циљ.

Критике појединих опозиционих лидера и „објективних“ аналитичара из Србије и иностранства да је неприхватљиво мењање изборних правила у изборној години су глупост. Та критика би имала смисла само да се ради о изменама на штету опозиције . А овде су у питању измене којима владајућа странка ради у корист опозиције а на своју штету.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *