ПОЗНАТИ РУСКИ ФИЛМ ИЗМИШЉА ЈУНАШТВО РУСКИХ ВОЈНИКА И ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА Руси „Балканском међом“ скривају своју косовску бруку

Пише: Душан Марић

Након гледања руског филма „Балканска међа“, који је други дан ове године приказан на РТС, по глави ми се врзмају два основна питања. Како је могуће да Руси направе овако јефтин, скоро глуп филм? Како је могуће да за годину дана у српској јавности на рачун филма не буде изречена ни једна озбиљна критика, већ да се он упорно хвали као изузетно остварење? Је ли само због српско-руског братства или су филмски критичари подмићени парама?

Да не претерујем, показује и чињеница да ни десет дана након његовог приказивања нисам срео ни једног озбиљног саговорника који није разочаран филмом и који није прокоментарисао да је у њему неподношљиво много претеривања.

Равно је доброј сатири то што је за причу о херојству (којег није било) припадника руске војске у ратовима на простору бивше Југославије изабран догађај у којем се руска војска потпуно обрукала. Наиме, након спектакуларног запоседања аеродрома Слатина, очекивало се, не само од Срба, да ће руска војска на КиМ играти значајну улогу. У најмању руку да ће заштитити српски народ од погрома. Бар у оним срединама у којима су Срби били већина или су чинили значајан део становништва. Међутим, то се није догодило.

Руси су, прво на Слатини а затим и на целом КиМ,  народски речено, подвили реп и три године статирали а онда напустили окупирану српску покрајину. Шаљући и на тај начин поруку Тачију, Харадинају и њиховим покровитељима на Западу да могу да раде шта хоће. Што су они и чинили.

За време док су били на КиМ Руси суштински нису учинили ништа на заштити српског становништва од погрома, у којем су стотине људи убијене а десетине хиљада протеране у централну Србију.

Смешно је и што су, по филму, Руси за аеродром водили жестоку битку. У „Балканској међи“ Милош Биковић и још десетак руских специјалаца бране аеродром од неколико стотина шиптарских терориста, под командом команданта Смука (јасно је да је као узор за овај измишљени лик послужио Хашим Тачи, који има надимак Змија). И косе их као траву. У стварности на аеродрому Слатина и око њега није испаљен ни један метак. Ни приликом његовог запоседања, ни приликом његове „одбране“.

У тренутку кад је колона  руских тенкова 10. jуна 2000. стигла на Слатину, аеродром се још налазио под  контролом Југословенске армије. Потврђује то и чињеница да су последњи авиони југословенског ратног ваздухопловства приштински аеродром напустили тек након пристизања руских војника. У филму, припадници ОВК су напали измишљену руску претходницу. У стварности, припадници ОВК нису ни покушали да заузму аеродром.

Током двогодишњег рата за КиМ 1998. и 1999. године, осим ретких изузетака, припадници ОВК нису се показали као храбри борци а камоли као јунаци. Углавном, користили су тактику нападни и бежи. Највећи број српских полицајаца и војника убили су из заседа. „Јунаштво“ су исказивали у бруталном убијању незаштићених српских цивила и Албанаца који су били лојални Србији и Југославији.

„Балканском међом“ се тврди супротно. У њој су шиптарски терористи све јунак до јунака. Рамбо до Рамба. Ни највећи српско-албански јунак Скендербег им није раван. На команду, они у таласима, преко чистине, на којој нема ниједног заклона, јуришају на аеродромске зграде из којих их руски специјалци косе митраљезима. Рафали их кидају, гину их десетине, али они неустрашиво настављају да јуришају.

Посебно је кретенска сцена пред крај филма у којој (ако сам добро избројао) осморица последњих преживелих Албанаца устају из заклона и преко брисаног простора, усправно, лаганим ходом, крећу према аеродромском торњу. Као што Док Холидеј и браћа Ерп у филму „Обрачун код ОК корала“ крећу према браћи Клантон, Френку Мекларију и Билију Клеборну. Они не знају колико је у згради преостало руских специјалаца, да ли и колико имају муниције, да ли имају или немају неку бомбу али иду напред. Уз поклич, који се чуо и раније: „Ово је моја земља“.

Шта може да закључи гледалац, тамо негде у Москви, Амстердаму или Њу Џерсију? Да су Шиптари јунаци. Чак и гледаоцима који су просрпски настројени не преостаје друго него да кажу: припадници ОВК јесу терористи и злочинци али капа доле за храброст. Боре се за своју земљу и то чине јуначки.

Тешко би било измерити да ли филм више обилује руским или албанским јунаштвом. Од српског јунаштва ни трага. Ни једне сцене из које би гледалац могао бар да наслути да су Срби неустрашиво бранили Косово од сто пута надмоћнијег непријатеља. А камоли да наслути подвиге које су српски војници чинили на Кошарама или Паштрику, изложени тепих бомбардовању касетним бомбама из ваздуха и нападима троструко надмоћније пешадије са територије Албаније. Разумем да то није главна тема филма, али перверзно је у филму у којем све пршти од руског и шиптарског херојства, не дати бар једну „јуначку“ сцену и сиротим Србима.

У првом делу филма на добар и уверљив начин приказано је страдање српског народа и варварство припадника ОВК. Међутим, у другом делу филма је у тој мери акценат дат на беспримерно измишљено херојство руских специјалаца и шиптарских терориста (Рамбо, још једном извини) да српско страдање и шиптарско злочинство падају у потпуно други план. Као другоразредне ствари.

Врхунац измишљања јунаштва јесте сцена кад руски специјалац са цистерном пуном горива, кроз кишу метака и граната, јуриша на шиптарски минобацачки положај и натенане, као да густира шприцер, вади и припаљује цигарету. Ако је и од Руса, много је.

Битка за аеродром Слатина обилује са низ нереалних и кретенских сцена које код нас Срба који смо ратовали, без обзира на нашу велику љубав према Русији, могу да изазову само подсмех и сочну псовку. Да је редитељ Андреј Волгин пре снимања консултовао неког од руских ратника овај би му рекао да му филм обилује сценама које се у стварности  не догађају. Можда је неких од тих сцена било у Другом светском рату, у биткама над биткама за Стаљинград, Севастопољ или Орел, у којима су у јуришима и биткама прса у прса гинуле стотине хиљада разтника али у рату на КиМ, у БиХ и Хрватској није. Осим у ловачким причама које су ратници по повратку са фронта причали друштву у кафани или девојкама које су хтели да импресинирају.

За гледаоце који су очекивали добар и колико-толико реалан фил, редитељ Андреј Волгин и сценариста Иван Наумов су на крају приредили прави хладан туш, јефтини трик из „Касандре“ и других латиноамеричких серија: главни јунак Андреј Шаталов, који је на аеродрому, смртно рањен, испустио душу на рукама своје девојке Српкиње, касније васкрсава и нареченој се приказује испред цркве Ружица на Каламегдану. Жив и здрав.

Препостављам, а то се да закључити и из помпе с којом је филм најављен и пропраћен у Русији и Србији, да је „Балканска међа“ требало да буде снажно уметничко и пропагандно остварење. Са оноликом количином крви и онолико претеривања у измишљању храбрости главних јунака, Руса и Шиптара, он није ни једно, ни друго.