ПОВОДОМ УБИСТВА СТЕФАНА ФИЛИЋА, УЧЕНИКА ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Пише: Душан Марић

Главна тема разговора међу грађанима Велике Плане и полемике на друштвеним мрежама јесте смрт  Стефана Филића, средњошколца из Старог Села, који је у суботу, око пола пет ујутро убијен на бруталан начин. Од стране локалних бахатих младића које је познавао и којима ништа нажао није учинио. Трагедија која је једну породицу заувек у црно завила а најмање још две-три унесрећила.

Као и увек кад се догоди несрећа, траже се кривци и одговорност. Од породице, до полиције и судова.  Има и оних који су пожурили да за трагедију узорног младића окриве општинску власт. Појединци, иду чак дотле да позивају на смену председника општине. Међу њима су најгласнији  неки који се већ дуго баве политиком а који никад ни једну реч нису прозборили против буке, наркоманије, насиља и алкохолизма, зла којим власници појединих угоститељских објеката и поједини плањански криминалци и наркодилери сваки дан изнова „даривају“ овај град.

Људи у коментарима изражавају чуђење како се оваква трагедија могла догодити, износе тврдње да се нешто слично у Плани никад није догодило, ми смо фини, мирољубиви, ово је миран град. Било би лепо да је тако али није. Пре два месеца смо имали случај да је до зуба наоружан мушкарац, са аутоматском пушком, упао у учионицу пуну ученика у Средњој економско-угоститељској школи. Недавно смо имали паљење два аутомобила на улици.  У јулу смо имали случај да је после једне сличне вршњачке туче младић завршио у коми и једва остао жив. Недавно смо имали два обрачуна наркодилера на јавном месту, уз употребу ватреног оружја и пуцање. Јавна је тајна да дилери дрогу растурају чак и у дворишту појединих школа. У последње две три године ретко прође викенд а да у јавним пијанкама које испред својих објеката организују власници неких кафића не буде и по нека туча.

Било је само питање времена кад ће се догодити оваква или слична трагедија. Као што је питање кад ће се догодити и следећа. Ако ми наставимо да се понашамо као до сад. Кад кажем ми, мислим на породицу, државу, друштво у целини и општинску власт. Баш тим редом.

Постало је нормално да ноћу омладина у град излази у касним сатима. У летњим месецима чак око 22 сата, па и касније. Онда кад би било нормално да су у кревету. Или бар у кући или стану. Деца која не излазе у поноћ су предмет исмевања њихових вршњака. Родитељи који не допуштају својој деци да поноћ дочекују у граду су заостали. Предмет подсмеха не само деце, него и других родитеља. То што има родитеља који сматрају да је сасвим у реду да средњошколци у пола два или пола пет ујутро буду у ноћном клубу само показује колико смо као друштво застранили. Колико смо болесни.

Већ годинама овај град трпи терор од власника појединих угоститељских објеката. Летос није било викенда кад три-четири кафића у главној улици нису организовала колективне пијанке на отвореном, које се обично завршавају у зору, уз прегласну музику због које хиљаде људи не могу да спавају. И с правом постављају питање да ли држава, општина и полиција уопште постоје. Постоје али не раде свој посао. У неким од тих кафића дрога је постала део редовне услуге и може се наручити исто као сок од вишње или чашица ракије.

Имамо масовну појаву да дечаци и девојчице од 14 и 15 година излазе у десет увече и буквално се надмећу ко ће пре да се напије. И ником ништа. Јесу малолетни, јесте забрањено точење алкохола малолетним лицима, јесте да се њихово пијанство „види из авиона“ али нити конобари престају доносити пиће, нити то власници кафића од њих захтевају. Напротив, то је идеална прилика да се утопи још који грам дроге, да се „уваља“ још по неки џоинт. Све то без икаквих последица по власника угоститељског објекта. Држава не реагује, општина не реагује, полиција не реагује.

Под утицајем тајкунских медија, чије власнике занима само профит, друштвене вредности су потпуно поремећене. Национални идоли српске омладине су постали Луна, Кија, Милијана и остали полусвет. Само за једно вече Жељко Митровић је на гласању за то да ли Срби више воле једну или другу курвицу из  његовог ријалитија зарадио четири милиона евра. Стотине хиљада зомбија, наизглед угледних грађана и домаћица, дежурају сатима да би видели да ли ће те ноћи полуретардирана девојчура из неког српског села имати секс са „дечком“ који је од ње старији 50 или са „дечком“ који је старији „само“ 40 година.

Телевизије са националном фрекфенцијом  су огрезле у промоцији криминалаца, наркомана, проститутки и сличног друштвеног шљама. Промовишу истетовиране певаче и гологузе певачице које у својим назови песмама уздижу дрогирање, проституцију и насиље као нешто чиме се треба поносити. Као остварењу жељене слободе. Врх. Истраживања показују да им то значајно повећава гледаност.

Песма са стиховима „она воли кад је ударим по гузи, она воли кад је натерам до пузи, она мене воли и када сам у ћузи“, у којој се промовишу наркоманија, насиље и проституција на Јутјубу има 37 милиона прегледа. Уз слично музичко смеће дивљају деца у српским кафићима. Претпоследња већа туча у Великој Плани избила је управо уз звуке ове „песме“.

Некад су нам учитељи били оно што и треба да су: узори и иконе. Поштовали смо их, волели и – плашили их се. Плашили се њиховог ауторитета. Данас се професори плаше дрипаца.  Није вест да је неки татин син увредио, омаловажио или ударио професора. Вест је да је професор који је од неког дрипца провоциран и омаловажаван две године изгубио живце и дрипцу ударио ћушку. И одмах не само добио отказ на послу, већ и „зарадио“ разапињање на насловним странама и провлачење кроз блато. У Великој Плани већ годинама професори су жртве терора неколико ученика-клошара (један од њих је Стефана Филића, добро и васпитано дете, послао у смрт, онесвешћеног га шутирајући у главу). И то нам је мираз европских нтеграција и кретенског прихватања европских вредности и „вредности“.

Већ две године цела Плана бруји о две-три групе проблематичних младића који свој реноме међу вршњацима граде тако што свако мало неког премлате. И не сносе последице.  Већина њихових испада је заташкана. И шта друго може да се догоди већ да се ти насилници још више осиле и да наставе да тероришу? И шта друго већ да други дечаци, кад виде шта заштићене битанге раде, почну да се понашају исто. Да и они изигравају „ јунаке“.

У појединим медијима се ових дана могло прочитати да су против (са)учесника у убиству Стефана Филића већ подношене кривичне пријаве због наношења телесних повреда, да је против једног овог месеца поднета кривична пријава за диловање дроге, да су наставници у школи пили бенседине у страху од једног од њих… и други наводи пред којима се човек мора запитати: да ли имамо државу, да ли имамо правосуђе?  А и приче које се о младим насилницима могу чути од њихових вршњака су приче о сталном насиљу, алкохолу, дроги…

Шта учинити да се ово колико-толико заустави, да се смањи степен агресивности у друштву, да у Великој Плани буде мирније и безбедније. Прво и најважније јесте да родитељи више пажње посвете васпитању и понашању своје деце. Да са њима више разговарају, да обуздавају њихову агресивност. Да им не дозвољавају да касно излазе а камоли да у граду и по кафанама остају до касно у ноћ. Или до зоре. Шта ће било ко нормалан, а камоли деца, у кафани или ноћном клубу у један после поноћи или у четири сата ујутро?

Притиском јавности натерати државне институције да крене у одлучнију борбу против криминалаца, насилника и наркомана. Да полиција појача контролу употребе наркотика у угоститељским објектима и да се исти у којима се дилује дрога трајно затварају. Да се онемогући,  што се често дешава, да полиција открије кривично дело производње или растурања дроге, обезбеди доказе а суд починиоце истог, често повратникa, казни са симболичнoм казнom. Због тога што је за дилера интервенисао неко моћан и утицајан или због тога што је судија узео мито.

Да се поведе рачуна о понашању службених лица, посебно на јавном месту. Кад полицајац у кафани седи и пије пиће или се на улици братски поздрави са општепознатим криминалцем или дилером дроге, ту престаје свака прича о озбиљној борби против наркоманије и поверењу грађана у институције.

Да се борба против насиља више не своди само на борбу против породичног насиља, насиља над женама и насиља над педерима и лезбејкама, што је у Србији тренд већ 20 година. Зато што то траже Америка и ЕУ и њихове колонијалне компаније. Којима није циљ да спрече насиље у српском друштву већ да разбију српско друштво, да му сруше све моралне вертикале и да разбију српску породицу.

Али све то неће дати никакве резултате,  ако држава не обузда промоцију насиља на телевизијама и осталим медијима. А не да сваког дана једна од главних вести буде ко се од клошара, наркомана и проститутки у Фарми и Паровима потукао у директном телевизијском преносу. Па онда још пола Србије навија за једну, пола за другу страну. И шаље десетине хиљада СМС порука подршке. Да се на телевизијама забрани емитовање ријалити смећа, да се такви програми могу емитовати само у послепоноћним сатима, уз плаћање екстра пореза и искључиво на „закључаним“ каналима, којима је могуће приступити само уз драстичне месечне преплате.

Притиском јавности присилити државу да се рад угоститељских објеката у целој Србији ограничи на 22 часа (ресторани до 23 часа) и 24 часа петком и суботом.

На крају, да Скупштина општине Велика Плана одмах донесе одлуку о наведеној сатници угоститељских објеката. И обезбеди да се она поштује. Уз стриктно поштовање закона и бескомпромисну употребу свих расположивих  законских средстава. А не да и та одлука остане мртво слово на папиру као што су остале све одлуке Скупштине општине о успостављању комуналног реда у граду. (Укључујући и оне  „преварантске“ одлуке о заштити од буке у граду које су упаковане тако да као штите грађане од буке а уствари штите власнике кафића и других угоститељских објеката, укључујући и бандите који прегласном музиком и организовањем дискотека на отвореном у центру града тероришу цео град.)  Овим померањем радног времена омладина и они који воле изласке, укључујући и изласке у угоститељске објекте, не би ништа изгубили. Само би у град излазили раније, у седам или осам увече, кад је нормално и природно а не у 22 или 24 сата кад је нормално да се буде у кући и иде на спавање.

Да се забрани продаја алкохолних пића у свим продајним објектима на територији општине Велика Плана после 22 сата. Пракса показује да алкохол у касним сатима најчешће купују управо малолетници и млађи пунолетници.

Немам илузију да би већина грађана Велике Плане подржала мере које предлажем. Нити да ће их подржати моје колеге из локалне политике. Лакше је ићи линијом незамерања. Не замерити се кафеџијама, не замерити се дилерима дроге, не замерити се инвеститорима који од града праве ругло, не замерити се љубитељима животиња ни кад њихови љубимци годишње уједу 200 људи и кад је због њихових љубимаца опасно проћи Великом Планом, не замерити се дивљим таксистима због којих је често врло тешко проћи центром града, не замерити се дрипцима који туку туђу децу…

Озбиљна држава, озбиљно друштво и озбиљна локална власт своје одлуке и поступке подређују општим интересима а не интересима мањих група људи.

За крај, парафразирам једну мудрост Алберта Анштајна: свет је опасно место за живот, не због људи који су зли, већ због добрих људи који ништа не предузимају против њиховог зла.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *