ЧЕТНИЦИ ЗА ЈУН ПРИПРЕМАЈУ ПРВИ КОНГРЕС ПОСЛЕ 1944. ГОДИНЕ: Позваће партизане и њихове синове на помирење

Пише: Душан Марић

Ој четници Равне горе, збијајте се у редове, збијајте се брат до брата, да скинемо јарам с врата, стихови су једне од најпопуларнијих четничких песама.

Ових дана широм Србије, али и САД, Канаде, Аустралије, Енглеске и других држава где има потомака четничке емиграције путује нови позив на окупљање и збијање четничких редова. Али није у питању окупљање борбе ради, Србија је слободна, већ због одржавања свечетничког конгреса. Првог после познатог Светосавског четничког конгреса који је половином јануара 1944. године одржан у селу Ба.

Ратни конгрес је требао да буде одговор на одлуке које је партизански покрет донео два месеца раније, 28. и 29. новембра 1943. године у Јајцу и на све изазове са којима се у том тренутку суочавао поробљени и на четнике и партизане подељени српски народ. Овај конгрес би требало да оживи и институционално повеже све четничке организације широм света и да пружи руку помирења заклетим ратним непријатељима – партизанима. И њиховим потомцима.

Срби су једини народ који је имао два антифашистичка ослободилачка покрета. Та два покрета су на почетку рата сарађивала, чак су имала и заједничке оружане акције против немачког окупатора. Међутим, због амбиције комуниста, на челу са Јосипом Брозом Титом, да оружану борбу искористе не само за ослобођење већ и за извођење револуције, рушење монархије и освајање власти, сарадња се већ после неколико месеци претворила у тактичке размирице, а затим у немилосрдан братоубилачки рат.

У том рату се ни партизани, ни четници не могу подичити витешким понашањем. И једни и други су чинили злочине. Хиљаде људи су изгубиле главу само зато што су на њој носиле кокарду или петокраку. Без обзира што је већина њих у души носила исти сан – ослобођење земље, повратак породици и мирном животу. Са својим комшијама. Без обзира на њихову веру и нацију.

Можда су поједини злочини четника над партизанима били свирепији, али је неспорно да су злочини партизана према четницима и њиховим присталицама били вишеструко масовнији . Посебно 1944. након повратка партизанских јединица из БиХ у Србију и ослобађања појединих градова, кад су хиљаде припадника Равногорског покрета Драже Михаиловића, који нису починли ни један злочин и њихових присталица хапшене и одмах стрељане. Скоро да нема краја у Србији и Источној Босни у којима Титови комесари нису без суда и суђења побили од неколико десетина до неколико стотина равногораца и чланова њихових породица.

Стотине хиљада противника комунизма су осуђене на робију. У Источној Босни и Источној Херцеговини нека села су после рата остала скоро пуста.  Половину становништва су побиле усташе а другу половину су комунисти после рата послали у затвор. Комнистичка одмазда није била ограничена на мушкарце. Само у зеничкој робијашници у једном тренутку било је више стотина девојака и жена са Романије, из Рогатице, Фоче и Вишеграда, чија је кривица била само у томе што су биле девојке, сестре или супруге Радимира Нешковића, легендарног команданта Рогатичке летеће бригаде и његових бораца. У затвору Забела је после рата било заточено више од 3.000 „равногорки“.

-Упркос томе, ми још живи четници и наши потомци, који су се организовали у Равногорски покрет, одлучили смо да пре него помремо први пружимо руку и да још живе партизане и њихове потомке позовемо на помирења и заклетву да Србин више никад неће ратовати против Србина. Да помиримо браћу. Зато и сазивамо овај конгрес – каже познати књижевник Антоније Ђурић (91), писац култне књиге „Солунци говоре“,  који је као дечак приступио војсци Драже Михаиловића да би након заузимања Србије од стране партизана и Црвене армије ни крив ни дужан седам година младости провео на тешкој робији.

Жеља је да се конгрес одржи у Ивањици, родном месту Драже Михаиловића. А уколико то, због организације, не буде могуће „сви четници света“ ће се сусрести у Крагујевцу.

На питање да ли је помирење могуће, јер је међу завађеном браћом пало много крви и омразе, познати књижевник одговара кроз сузе:

-Морамо да праштамо. Да будемо људи и хришћани. Није важно ко је више крив. Ако стално инсистирате на кривици неког ко је крив, ако га стално оптужујете, онда му ви и не дозвољавате да се покаје и окаје своју кривицу, недате му да пређе на страну хришћанства и покајања и тако постајете саучесник у његовој кривици.

Ђурић објашњава да су њега и његове саборце на идеју да сазову конгрес подстакли и догађаји у Црној Гори, у којој Мило Ђукановић покушава да подржави цркве и манастире.

-Кад би наши духовни великани као што су Свети Сава, Николај Жички, Николај Охридски, Василије Острошки и наш свети патријарх Павле данас били живи и видели шта се догађа у Црној Гори, пресвисли би од бола. Оно што је данас, али и у сваком времену, најнеопходније сваком човеку, сваком Србину и сваком народу, то је да се науче страху од бога.  Бој се бога и бој се онога који се бога не боји.

Наш саговорник ће на на четнички конгрес отићи и са предлогом, за који  већ има свеопшту подршку равногорских организација, да једна од одлука буде да се од државе и СПЦ затражи да у Београду буде подигнут споменик српског помирења. Заједнички споменик свим погинулим партизанима и четницима.

-На отварање споменика ћемо позвати и синове жртава и синове крвника. Да се на том месту, пред сенима предака и пред богом закуну да више никад неће носити мржњу једни према другима а камоли дићи руку једни на друге. Оно што се догодило између 1941. и 1945. и првих послератних година није била ни победа комуниста, ни пораз нас четника. Била је то наша заједничка ужасна трагедија. Жива рана због које смо сви боловали а највише је испаштала и испашта Србија.

Витештво партизанског првоборца Милована Ђокановића

-Кад позивам на помирење, пре очима имам лик Милована Ђокановића Ђокана, партизанског првоборца из ужичког краја, који је након што су партизани заузели Србији и почели страшну одмазду на свима који их нису волели, спасао десетине а можда и стотине недужних четника и других недужних људи. Трчао је од једне до друге апсане и спашавао живе душе. Кад крвници и њихови доушници без савести кажу „па он је сарађивао са окупатором“, он је одговарао „лажете, он је сарађивао са мном“. Партизан и комуниста је лагао да би спасао четнике. Јер је био свестан да спашава браћу.

Сви под један барјак

–Четнички конгрес мора да направи помирење. Да спасимо отаџбину. Да спасимо своје душе. Да нашим потомцима оставимо поруку: никад више брат на брата. Зато, сви под један барјак – позива – позива Антоније Ђурић.

Помирење и са муслиманима

-Морамо се помирити и са нашом браћом муслиманима. И ми и они смо се много огрешили. Прво они учествујући у страшним усташким злочинима по Босни и Херцеговини а онда ми враћањем „мило за драго“. Видите како сад честити муслимани у Црној Гори дижу глас против безбожничког покушаја да се православне светиње отму од СПЦ.