СРБИ, РАНО ЈЕ ЗА АПЛАУЗЕ И ПРОГЛАШАВАЊЕ ХЕРОЈА: Зашто не аплаудирате касиркама, апотекаркама, граничној полицији, чистачицама…?

Пише: Душан Марић

Ми Срби смо народ склон, понекад помало дегутантном, преувеличавању и помодарству.

Наша историја пуна је примера који то потврђују. Треба ли за прву склоност бољи доказ од чињенице да смо сами себе прогласили за небески народ?

За склоност ка помодарству не треба посезати ни за историјом, ни за митовима. Довољно је видети како се понашамо у суочавању са кинеским вирусом.

Имитирајући поједине западне земље, синоћ је „цела“ Србија у осам увече изашла на терасе и аплаузом, а било је и лупања у шерпе, поздравила „херојску борбу“ наших лекара и медицинских сестара са корона вирусом.

По званичним подацима, у Србији је до сад оболело мање од 100 особа. Мање него што је за исти период оболело од било којег вируса сезонског грипа у последњих десет година. У болнице је смештено тек неколико десетина пацијената. Ни један оболели није умро а само њих пет-шест је у тешком стању. Тек неколико стотина пацијената тестирано је на нови вирус.

Кад се све сабере и одузме, лекари и медицинске сестре, до сад, нису много посла. Бар не више него у било којој сезони грипа. Чак, у домовима здравља и болницама је рекордно мали број пацијената. Али то нам није сметало да већ кренемо у производњу хероја. Од државног врха, до обичних грађана, може се чути прича о нашим лекарима и медицинским сестрама „херојима“.

Никаквих херојстава до сад није било, нити је, срећом, за њих било прилике и потребе. Лекари и медицинске сестре само раде посао који су сами одабрали, за који су се школовали и у чије школовање је држава уложила огроман новац.

Посао полицајца се своди на патролирање, хватање и привођење лопова. Али понекад тај посао изискује и употребу оружја. Пуцање и страдање. Војници и официри цео радни век углавном вежбају и пландују. Међутим, у опису посла им је да, ако затреба и ратују. И гину. Исто тако, посао лекара није да народ лече само у редовним околностима, већ и у ванредним. Кад је ризик по њихово здравље већи него што је то уобичајено.

Лекарима и медицинским сестрама треба дати подршку, лепо је и то што им је председник државе обећао повећање плате али постоје још неке категорије запослених које ових дана нису изложене ништа мањем напору и ризику него што су то медицинске сестре и лекари. И које би такође требало наградити повећањем плата. И аплаузима. Ако се са том кретенском праксом аплаудирања настави.

Почнимо од касирки у супермаркетима. Док један доктор и медицинска сестра дневно имају контакт са највише неколико десетина, касирке у супермаркетима (или продавачице у „обичним“ продавницама) дневно имају контакт са по више стотина људи. Сви они прођу крај њих на мање од метар одстојања, без икакве међусобне баријере, узимају њихов новац… А, већином, немају маске. Често ни рукавице. И са сваким купцем морају да поразговарају. Ако ништа друго, морају да их питају да ли хоће кесу. Могућност да се заразе вирусом  није ништа мања него ког лекара или медицинских сестара.

Исти је случај са припадницима граничне полиције, испред чијих шалтера, на метар удаљености, дневно прођу хиљаде путника, углавном из Италије, Швајцарске и Немачке, земаља у којима је корона вирус узео много више маха и жртава него у Србији. Сваком од њих гранични полицајци морају да узму и прегледају документе, да са њима поразговарају и питају их где иду, одакле иду, да ли су тестирани на вирус и сл. А корона вирус се најчешће преноси капљичним путем, што ће рећи разговором.

У сличној ситуацији су и „обични“ полицајци који морају да обилазе најризичнију категорију становништва – оне којима је одређена мера карантина и проверавају да ли су у кући. Међу њима се налазе и стотине оних чији симптоми указују на корона вирус али су их епидемиолози упутили на кућну изолацију – да заједно прате ситуацију. Полицајци такође морају да „лове“ хиљаде Срба који су ових дана из иностранства нагрнули у Србију (у рату 1999. године, кад се отаџбина бранила од агресије земаља у којима они живе и раде, није им падало на памет да дођу у Србију) али се не придржавају налога да буду у карантину, већ се курче возикајући се, шетајући по кафићима и обилазећи супермаркете и друге трговине. Сваког од њих полицајци морају да зауставе, легитимишу, са њим попричају…А већина од тога (бар не легитимисање) не може да се уради са два метра одстојања.

Да ли је ових дана мање тешко и мање ризично апотекаркама него лекарима или медицинским сестрама? Ни мало. Напротив. Много је већа навала у апотеке, него у домове здравља. А и у апотеке углавном свраћају болесна лица или лица којима је неко у кући болестан.

За крај, да поменем чистачице. Које ових дана не престају да бришу подове, гелендере, врата, кваке, утичнице…Да чисте за нама. Све. Од прљавштине, до вируса. Или раднике поште. И све друге шалтерске раднике. Посебно оне који раде на благајнама.

Сви они заслужују и аплаузе и повећање плата. Или сви они и они који се баве сличним пословима, на којима су изложени повећаном ризику или нико. Ако ћемо поштено. Без популизма.

Али, мислим да је са аплаузима и проглашавањем хероја исувише рано. Полако. Биће прилике. Још боље је ако је не буде. Ни прилике, ни потребе.

Међутим, Срби, ако ћете наставити да аплаудирате лекарима и медицинским сестрама, било би морално да аплаудирате и другим категоријама становништва, које су ових дана изложене ништа мањим ванредним напорима и ванредном ризику.

Па лепо направите распоред. О осам увече аплауз за лекаре и медицинске сестре. У пола девет аплауз за граничну полицију. У девет аплауз за чистачице. У пола десет за апотекарке. У десет за раднице поште. У пола једанаест за „обичне“ полицајце. У једанаест за војнике који чувају улазе у инфективне клинике и друге болнице. И тако до јутра и краја полицијског сата.

При томе водите рачуна шта ће се догодити ако се остваре тешке прогнозе па Србија доживи судбину Кине, Италије, Шпаније…Неће ли то аплаудирање и вама самима бити глупаво и дегутантно?