РЕЖИМ ЛАЖЕ О НЕРЕДИМА: Полицајце ножевима боду, гађају флашама и комадима бетона узорни и мирољубиви грађани

Уосталом по лицима тих младића и девојака, који са страшћу разбијају главе туђој деци у полицијској униформи и проливају крв у српској престоници, се види да су у питању добра деца, која мрава не би згазила.

Пише: Душан Марић

У Београду већ четири дана трају демонстрације неколико стотина грађана против актуелне власти.

И колико год се медији под контролом режима труде да докажу супротно и, што би рекао председник Странке здравог разума господин Срећко Шојић, упорно клевећу, истина је да демонстранте у њиховом рушилачком и крвавом мирољубивом походу против Вучићеве диктатуре предводе угледни и у својим срединама познати грађани. Људи који су име стекли бавећи се тучама, крађама, диловањем дроге, разбојништвима и сличним трудбеничким занимањима.

Несуђени лидер протеста је Слободан Петковић, којег су медији наклоњени опозицији представили као „узорног пољопривредног произвођача“. Петковић је у својој родној Новој Пазови али и на Новом Београду, где сад живи, познат под надимком Робија. Поједини новинари лажу да је Робија надимак стекао тако што је, са својих десет прстију и ноктију, орао по туђим кућама, аутомобилима и џеповима. У питању је још једна подвала „Пинка“ и „Информера“. Наиме, као што сте прочитали, Петковић се бави пољопривредом. А бавити се пољопривредом је права робија. Отуд Петковићу тај лепи домаћински надимак.

Петковић би с правом могао да рачуна да ће бити главни вођа протеста, да није Ранка Ђуришића Црног из Црне Горе. Јер, ђетић који је примећен у првим редовима јунака који су ненасилно проваљивали у српски парламент има далеко дебљи полицијски досије него Робија.

О каквом узорном грађанину је реч говоре наслови из црногорских медија „Полиција одузела хамер Црног Ђуришића“, „Туча у Центру Подгорице, учествовао Ранко Црни Ђуришић“, „Због туче кажњени Ђуришић и Мутавџић“, „Ранко Ђуришић приведен у Бару“, Истрага о убиству Армина Османагића: Саслушани Шаковић и Ђуришић“ и слични.

Ђуришић је председник групе грађана Странка бироа нерада, која је истицала његову кандидатуру за председника Црне Горе. Кад већ није успео да постане председник Црне Горе зашто то не би био у Србији? Две чињенице иду му у прилог. Прво, опозиција у Београду већ годинама никако да пронађе правог кандидата којег би супроставила Вучићу. Друго, ионако црногорски кадрови деценијама уназад јашу Србију. Од 1944. и Јове Капичића до 2012. и Бориса Тадића.

У случају да се Ђуришићу изјалови сан да постане председник Србије, његова биографија га озбиљно препоручује за министра полиције.

Одмах до Робије и Ђуришића је Петар Ђурић Ђуфа из Мајданпека, лепо васпитано дете богатих родитеља, познато по нападу на професора гимназије. Напад је снимио, поставио га на Јутјубу и доставио неким медијима. У случају да протест ових узорних грађана успе Ђуфа би у некој будућој влади могао да замени министра просвете Младена Шарчевића.

Сива еминенција и један од покретача ових ненасилних демонстрација, у којима је теже или лакше повређено око 130 полицајаца, је Срђан Ного. Широј јавности је први пут постао познат кад је изјавио да би Ану Брнабић требало обесити на Теразијама. Да не би остала никаква сумња у његову приврженост демократији и ненасилној политичкој борби, само два-три месеца касније, на демонстрацијама опозиције, Ного је Теразијама прошетао носећи – вешала.

Има ту још знаних али много више незнаних јунака, који ће тек ових дана почети да пуне свој полицијски досије. Дирљиво је гледати младе и пијане младиће и девојке како, док кличу Косову, одваљују комаде жардињера и коцки са тротоара и њима, из све снаге, у трку, гађају полицајце. Док неко од њихових другара тај узвишени патриотски чин снима мобилним телефоном. Да њиховој деци и будућим српским генерацијама остане траг о њиховом чојству и јунаштву. Јер, има ли већег доказа за нечији патриотизам, љубав према Србији и спремност да се бори за свето Косово и Метохију од тога да се у сред Београда сакате српски полицајци? Или да се провали у зграду српског парламента и исти покуша запалити

А да не говорим колико може бити од користи. Нису ли неки од оних који су тако рушили Милошевића и у октобру 2000. године запалили Скупштину Србије, из ње покрали уметничке слике и фотеље, одмах после тога за награду постали државни секретари, директори, полицијске старешине…?

Дакле, ствар је јасна: упркос лажима режимских медија, захваљујући директним телевизијским преносима, цела Србија може да се увери да се поштени грађани Београда за остваривање својих непостојећих захтева боре мирољубивим методама: проваљивањем у државни парламент, бацањем каменица на полицију, убадањем полицајаца ножевима, паљењем полицијских аутомобила и контејнера.

Колико је та борба мирољубива показују следећи подаци. Демостранти су једном полицајцу поломили обе ноге али иако он није могао да им побегне они га нису докрајчили већ су га, тако тешко повређеног, само мало ишутирали и великодушно му поштедели живот.

Нису докрајчили ни неколико полицајаца на које су насрнули ножевима, већ су се задовољили да истима задају по један-два убода. Народски речено, мало им пустили крв.

Полицијске аутомобиле нису лупали, превртали, нити пљачкали. Само су их запалили. Све чисто и ненасилно. Онако, како то ради узорна српска омладина.

Уместо правим бомбама, полицајце који су радили свој посао и штитили државне установе су гађали само са шок бомбама, димним бомбама, каменицама, бетоном од поломљених арматура и – лопатама. Што упућује на закључак да су се узорном пољопривреднику Робији из новобеоградског блока 64, придружили и други новобеоградски земљорадници.

Уосталом по лицима тих младића и девојака, који са страшћу, без милости, разбијају главе туђој деци у полицијској униформи и проливају крв у српској престоници, се види да су у питању добра деца, која мрава не би згазила.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *