ОДБИЛИ СМО НАРЕЂЕЊЕ КОМАНДАНТА БРИГАДЕ ДА СЕ ПОВУЧЕМО: Кад је Марчић испалио зољу, запјевали смо „Спремте се, спремте, четници“ и битка је почела

(Одломак из књиге „Битка за Купрес“, ратни дневник за 17. март 1994. године)

Кад смо пришли на сто метара од мјеста до којег смо синоћ долазили распоредили смо се по заклонима. Непријатељ је повремено отварао ватру по шуми у којој смо се налазили али нисмо одговарали. Своје присуство нисмо одали ни када је један метак ранио Милоша Милишића у ногу. Извукли смо га са положаја и у пратњи Миде и Стеве послали за Купрес.

Око три поподне преко „мотороле“ сам добио наређење да се планирани напад одлаже и да се вратимо у базу. Искористио сам једну огромну стијену 100 метара испред муслиманских ровова и иза ње окупио војнике да чујем њихово мишљење. Предложио сам да се не повлачимо.

Нашли смо муслиманске војнике, пришли им толико близу да можемо да нападнемо. Ако ноћас не будемо ту, они могу да се помјере напријед према Титовој вили. Петсто метара, километар, ко зна. Довољно да их „изгубимо“. И да ујутро морамо изнова да „пипамо“ шуму испред себе и тражимо их, што је врло ризична работа. Прихватили су. Било је то други пут у два дана да одбијемо наређење више команде.

Због брисаног простора испред нас и бројчане надмоћи непријатеља закључио сам да можемо да га угрозимо само ако га изненадимо. Зато сам момке подијелио у двије групе. Мања да покуша да зађе муслиманима иза леђа а већа да их нападне преко ливаде, право у чело. Са Бором Милишићем сам договорио да он води мању групу. Са седам-осам својих људи он се нечујно изгубио у шуми а ми смо почели да се привлачимо непријатељу.

Полако, један по један, напуштали смо заклон иза камена и пузали до ивице ливаде преко које је требало да нападнемо. Вријеме је пролазило као вјечност. Послије једног сата Боро се јавио. Успио је да се неопажено пребаци иза непријатеља. Договорили смо се да наша група удари прва а који минут касније да и он нападне.

Нама иза леђа налазила се висока чука, са које се положај муслимана добро видио. На њу сам послао Пањгића са митраљезом и Ћићана да му буде помоћник.

Приближавало се вече. Тишину на фронту прекидали су само повремени пуцњи предострожности којима су муслимански војници  „чистили“ терен испред ровова. Видјело се да су се опустили, почели су да шетају између ровова. Вјероватно су мислили да је „радни дан“ завршен.

Одредио сам да знак за напад буде детонација зоље  коју ће у најистуренији ров испалити  Рајко Марчић из мркоњићких извиђача. Он је са разапетом зољом ноншалантно ишетао из заклона, раскорачио се на ивици ливаде и битка је почела. Запјевао сам пјесму „Спремте се спремте четници“, момци су хорски прихватили.

Муслимани су жестоко узвратили али минут касније запуцало им је с леђа. Борина група је кренула у акцију са друге стране Османагине косе. Мала Копривница и падине Велике Шуљаге проламале су се од пуцњева и пјесме. Онај ко није доживио ту надреалну ситуацију не може ни да је замисли. У битку се са врха Велике Шуљаге, са својом „осамдесетчетворком“, укључио и Цуни, који је ровове непријатеља имао као на длану.