КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД: Не могу спортске игре и свадбе са 500 људи и – деца у школама и вртићима под маскама

Пише: Душан Марић

Недавно су у неколико општина у Србији, у организацији Спортског савеза Србије, одржане су Сеоске спортске игре. На којима су се учесници надметали у малом фудбалу, одбојци, надвлачењу конопца, обарању руку, народном рвању….укупно десет дисциплина. У исто време широм Србије одржавана су и завршна тамичења на Спортским играма младих.

У сред епидемије корона вируса, кад Влада, државни кризни штаб и епидемиолози свакодневно позивају грађане да избегну сва масовна окупљања која се могу избећи.

У време кад се међународна и државна првенства у фудбалу и другим спортовима или одлажу или одржавају под својеврсним карантинским условима, уз учешће само оних чије је учешће баш неопходно.

У време кад тек проходала деца, ионако истраумирана одвајањем од родитеља, у вртиће иду под маскама. У време кад ученици у школе иду под маскама и кад је наставницима физичког најстрожије забрањено да им деца на часовима играју кошарку, рукомет, фудбал или било који колективни спорт. Да не би долазила у близак контакт и рукама додиривала исту лопту!

У време кад се у земљи Србији, да би се смањило окупљање људи, половина наставе изводи без присуства ученика, на даљину, преко интернета.

На плакатима на којима су рекламиране Сеоске спортске игре стоји да се ова манифестација организује под покровитељством Министарства омладине и спорта.

Као што је познато, министар омладине и спорта Дејан Удовичић је члан Владе Србије. Да, баш те владе чији је кризни штаб прописао напред поменуте ригорозне мере заштите за децу и ученике. Па се сама од себе намеће дилема ко је овде луд. Да ли Удовичић и Спортски савез Србије терају спрдњу са Владом или Влада тера спрдњу са народом.

Јер, не могу и јаре и паре. Не могу и маске за децу у вртићима и школама и Сеоске спортске игре. Ако је безбедно да се одржавају таква такмичења, „уз све мере заштите“ (баш ме занима начин обезбеђивања дистанце приликом обарања руку), онда родитељи треба да децу у вртиће и школе шаљу без маске. Јер нису потребне. Јер нема опасности од короне. А Влада беспотребним мерама замајава, малтретира и застрашује грађане беспотребним мерама.

Али ако су Влада и њен кризни штаб у праву, ако је неопходно да деца у вртићима и школама носе маске, ако су та и друге мере оправдане, онда министра Удовичића треба најурити из Владе.

Међутим, нису сеоске игре једине због којих народ, с правом, поставља оно питање о лудости. Кафићи у Београду, пред прозором Ане Брнабић, Предрага Кона и Дарије Кисић су пуни и ни у једном нема прописане физичке дистанце међу столовима или гостима. Тако је широм Србије.

По ресторанима се организују свадбе и друга весеља на којима се тиска више стотина људи. Кафићи у српским градовима, посебно сад кад су вечери хладне, па је хладно седети и ђускати напољу, наличе на кошнице.  Градски аутобуси у Београду, Новом Саду и Нишу у шпицу више подсећају на кошнице него на превозно средство у којем важе строге мере дистанцирања.

Управо тај несклад између прокламованог и стварног не доприноси само ширењу епидемије короне већ све више у народу подстиче епидемију сумње да се иза заштитних мера од короне нешто друго ваља, односно да смо сви покусни кунићи у некаквом глобалном мафијашком, сатанском експерименту.