ОВАЈ ЧОВЕК ЈЕ ЉУДИНА: Љубиша Стевановић из Смедеревске Паланке дао 70 литара крви

Пише: Душан Марић

Љубиша Стевановић (1950) из Смедеревске Паланке је другим људима добровољно дао 70 литара своје крви. А сад жали што је, по закону, због година старости, морао да престане са својом племенитом мисијом.

У потврди коју је 18. јула 2014. године издао Црвени крст Србије,  пише да је по евиденцији  општинске оганизације Црвеног крста у Смедеревској Паланци и података које су заводи за трансфузију уписивали у његове књижице добровољног даваоца крви, Љубиша крв давао равно 150 пута  „што је апсолутни рекорд“.

-И после тога сам још четири пута дао крв. Последњи пут 11. јуна 2015. на свој рођендан. Хтео сам да и последњи дан пре одласка у пензију учиним добро дело – каже овај племенити човек.

Како је сваки пут давао по 450 милилитара драгоцене течности, математика каже да је укупно дао око 67 литара и 500 милилитара драгоцене течности.

-Било је случајева кад сам давао и више од 450 милилитара крви, посебно у хитним случајевима кад је нечији живот био у питању. Такође, у евиденцији немам давања крви у Алжиру и Русији, где сам радио, као ни на одслужењу војног рока у Бањалуци. Тако да је у питању око 75 литара крви.

Каже да је најсрећнији био кад је два пута, дајући крв „из вене у вену“, допринео спашавању људи који су се буквално борили за живот.

-У Алжиру смо градили водовод. Са нама су радили и људи из „Енергопројекта“ у Сарајеву. Једног дана, док је кувао катран, којим смо премазивали цеви за водовод, један радник из Сарајева, муслиман, до колена је упао у ужарену масу. Без размишљања сам отишао да му дам крв. Осам сати сам лежао поред њега, док је из моје вене крв текла у његову. Боже, како сам био срећан што је преживео.

Љубиша је читав радни век, дуг 40 година, провео у  ГОШИ ФОМ у Смедеревској Паланци, углавном на пословима бравара шаблонера. За предани стручни рад предузеће га је награђивало више пута.

-Градили смо све и свашта а најлепше сам се осећао кад смо градили мостове, производне и спортске хале и потпоре у подземним рудницима. То су трајна дела, која ће постојати и кад нас не буде било. Да само знате како је леп осећај кад прелазиш мост у чијој изградњи си учествовао. Нема ништа лепше него спајати различите обале, људе и народе.

Први пут је крв дао случајно, кад му је било 17 година. На територији Смедеревске Паланке  је 15. маја 1967. године организовано такмичење села у добровољном давању крви.

-Кад нам је учитељица у школи у Малој Плани рекла да ће оној школи у селу које прикупи највише крви бити купљен телевизор, пријавио сам се. А убедио сам и моје родитеље да дају крв.

Сећа се „као да је било јуче“ да је у Азањи, једном од највећих села у Шумадији, крв дало тридесетак људи а у малој Малој Плани њих 75.

-Победили смо. Сутрадан је наша школа добила телевизор марке „Орион“. Од тад нисам престајао да дајем крв. Скоро сваке године по четири пута.

Здравље га је добро служило. Он сматра да је за то увелико заслужна чињеница што је мењао и обнављао крв. Његова супруга Споменка не спори да и „освежавању“ крви припадају заслуге али у шали додаје да је он „њен пројекат“.

-Да га ја нисам добро хранила и чувала не би био толико здрав, па не би могао ни да четири деценије редовно даје крв. Поносна сам на то што је мој Љубиша толико помогао људима, велика је то благодат за нашу кућу и породицу, јер бог све види али није ми право што друштво није довољно ценило његову племенитост. Највеће признање које је примио јесу плакете Црвеног крста Србије.

После неколико тренутака премишљања, наставља.

-Ма, није мени до признања. Мени је највеће признање што ми је породица здрава. Али буде ми криво кад видим како држава олако дели ордене и друга признања људима за хуманост која се никако не може мерити са Љубишином.

Љубиша инсистира да се обавезно спомене да је члан Удружења потомака ратника од 1912. до 1920. године из Милошевцва код Велике Плане. И то са чланском картом број један.

-Поносан сам што обилазимо значајна места из српске историје и полагањем венаца и на друге начине одајемо почаст нашим славним прецима. Посебно јунацима из битака које је наш народ војевао за слободу. Од Цера и Кадињаче, преко Куманова, до Кајмакчалана. Ова активност ми је донекле попунила празнину у души која је настала због тога што више нисам могао да дајем крв. И данас се најежим кад се сетим српског војничког гробља на Зејтинлику и сусрета са чуваром гробља, старином Ђорђем Михаиловићем. Или посете српском војничком гробљу у Битољу.

Пре неколико дана чланови удружења су боравили на Косову и Метохији. Постојбини Љубишиних предака.

-Чудан је то, неописив, осећај кад човек уживо види Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку и друге светиње. Наши политичари кажу да нам Косово не може нико отети док је оно у нашим срцима. Слажем се. Баш зато сматрам да би држава морала да направи програм да сваки Србин бар једном посети јужну покрајину, тамошње цркве и манастире. Јер једно је читати и гледати на телевизији а друго стајати у порти Пећке патријаршије и грудима и очима удисати ту лепоту и историју коју та лепота чува у себи.

Председник Удружења потомак ратника из Милошевца Иво Писаревић хуманост свог пријатеља дочарава на сликовит начин.

-Љубиша је дао више крви него што су многи Срби за 40 година попили ракије. Кад већ поменух ракију, није мало да је поклонио 70 литара ракије а камоли 70 литара крви. Хоћу рећи да се држава огрешила о овог великог човека и да је крајње време да му се одужи.