УСПОН НА МАЛУ ПЛАЗЕНИЦУ И ВЕЛИКУ ШУЉАГУ: Лепа природа и тужне ратне успомене

Пише: Душан Марић

Кад сам, на Никољдан, са Богољубом Кнежићем, познатијем по надимку Морнар, комшијом из Шеменоваца, мог родног села, договорио да сутрадан мало планинаримо, нисмо могли да се одлучимо да ли је лепше да се запутимо према Маловану  и попнемо се на Осјеченицу (1798) или да окренемо према Бугојну и освојимо Малу Плазеницу (1556)  и Велику Шуљагу (1517).

Како смо и ујутро вагали предности и мане једне и друге туре, дилему сам решио овим питањем:

-Богољубе, да ли је лепше у једном дану освојити две или једну ђевојку?

-Па боље две. Ако се може.

Може. Кренули смо према Бугојну. Превагнуло је и то што је дан био ведар па сам очекивао да ћу са Плазенице моћи направити лепе фотографије панораме Купреса.

 

Мала Плазенице се уздиже окомито изнад града и својим падинама повезује Стожер и Велику Плазеницу. Како из Купреса пуца леп поглед на јужну страну планине комунисти су осамдесетих година на њој, испод самог врха, поставили велики камени натпис ТИТО. Који се видео са више километара удаљености. Тито умро, Југославију убили а  купрешки Хрвати искористили прилику што је после рата Купрес припао њима, па на том месту „извезли“ велику шаховницу. И тако наружили планину, претворивши је у политички билборд.

Аутомобил остављамо испред тунела на Купрешким вратима. Иако је температура тог јутра била седам-осам степени испод нуле, скидамо са себе сувишну гардеробу, да би се што лакше кретали и мање знојили.

Крајем октобра и почетком новембра 1994. Богољуб је био у чети која је држала фронт на Купрешким вратима, према муслиманској војци.  Категоричан је да су тих дана поставили мине с обе стране тунела. Због тога одлучујемо да на врх ударимо право кроз шуму, пречицом.

Очекивали смо лакши успон. Испоставило се да је планина много стрмија него што изгледа.  А ми смо и претерано журили.  Пут нас је водио кроз густу букову шуму, прошарану смрчом и прекривену дебелим слојем лишћа.  По изласку на седло планине  затекли смо мањи снег, ишаран бројним траговима дивљих животиња. Наилазимо на неколико ровова из Другог светског рата. У јулу и августу 1942. србијански и црногорски пролетери, те крајишки партизани на једној и домобрани и усташе на другој страни су водили жестоке борбе око Купреса, у којима је погинуло или рањено близу 1.000 људи.  Два рова су из последњег рата.

На врху планине нас је дочекао леп поглед на Купрешку висораван, од Великог Виторога, преко Малована, до Радуше и Стожера али и разочарење зато што су се изнад Купреса и поља још повијали праменови магле па од очекиваних јасних фотографија није било ништа. А и зубато јесење сунце било је право у објектив камере. На врху ширимо српску тробојницу. Вероватно једину која је икад развијена на овој планини.

Први пут на Малој Плазеници сам био почетком лета 1993. У дану кад сам преживео два покушаја убиства.  Пре тога, заједно са Душаном Ждером, био сам у Дрвару, у команди Другог крајишког корпуса ВРС, где смо захтевали смену команданта 7. купрешке бригаде пуковника Грујића. Незадовољство војске и свих структура у Купресу његовим понашањем било је велико али ја сам први отишао код његових претпостављених и тражио смену.  Грујић је сазнао за наш боравак у Дрвару и следећег јутра ме позвао на разговор. Али није ме примио у оперативној сали него у соби на спрату, коју је користио као приватни стан. Чим сам ушао почео је ми испред носа маше шкорпионом, претећи да ће ме убити.

Који дан касније моја јединица је напрасно упућена на терен. Мени је наређено да останем у граду.  Због Грујићевих претњи и процене мојих војника да оне нису нимало безопасне, одлучили смо да са мном остане и Милан Милишић. Тог дана, док смо пролазили улицом крај Тикине кафане, на нас је пуцано са Чардачице, након чега смо се склонили у стан.

Непуних пола сата након тога долази курир и зове ме у команду. Милан иде са мном. Тамо нам кажу да је у горњем делу града, испод Мале Плазенице,  јутрос виђена група усташа и да нас двојица идемо да претресемо шуму на врху планине.  Кад смо избили на голет на врху Плазенице на нас је отворена жестока пушчана ватра. Срећом, ни један метак није погодио. Осматрањем иза камена за којим смо нашли заклон уочили смо да на нас пуца група војника из једне развале у Ратковинама.

По силаску у Купрес отишли смо у команду и захтевали разговор са пуковником Грујићем. Одлучио сам да му ставим до знања да и ја знам да пуцам. Дежурни официр каже да је командант  у лову. Диверзантска усташка група упала у град а командант бригаде отишао у лов. Занимљиво.

-Где лови?

-Тамо негде у Ратковинама.

Све нам је било јасно. Упад усташа је измишљен. Да смо Милан и ја тог дана убијени на Плазеници званична верзија би била да је у питању грешка, стицај несрећних околности. Грујић и полицајци у његовој пратњи су помислили да су на врху планине угледали наводне усташе, запуцали…и ствар је чиста.  А моја јединица је упућена на терен да ја на Плазеницу, у потрагу за „диверзантском групом“,  не бих могао упутити неког другог. Десетак дана касније Грујић је смењен са места команданта бригаде.

Богољубов и мој силазак низ планину би се пре могао назвати клизањем по лишћу и трчањем. Журили смо понајвише зато да се не би прехладили јер смо били мокри од зноја. Није ни чудо, успон и силазак трајали су који минут више од сат времена. Код аутомобила смо се пресвукли и кренули према Бугојну. Уз Халида Бешлића и његову „Хеј зоро не свани“.

Зауставили смо се под Великом Шуљагом, на уласку у Копривницу.  Преко пута пункта за зимско одржавање магистралног пута Купрес – Бугојно. Као и уз Плазеницу, у успон крећемо без хране и воде.  У првој шуми наилазимо на неколико оронулих камених зидина. Остаци некадашњих викендица. Копривница је изузетан крајолик. Турски путописац Елвија Челебија је записао да је то најлепши предео који око може видети у целој османској империји.

Кад је након Берлинског конгреса, 1878. године, БиХ припала Аустро-Угарској у Копривници је изграђено више десетина кућа за одмарање, углавном власништво бечких  богаташа.  Шест-седам деценија касније у овој бајковитој долини саграђена је велелепна троспратна вила за Јосипа Броза Тита. Викендице су страдале између првог и другог светског рата а Титова вила у овом последњем.  Од прелепе зграде, која на ливади окруженој бескрајним четинарским шумама изгледа као велики бели цвет, остали су само голи зидови. Браћа све сложно опљачкала. Прво Срби, а од октобра 1994. муслимани. Сад у салонима где је Тито примао Гадафија и остале угледне госте чобани спраћају овце. А на равном крову објекта израсла је права шума.

И овде је успон тежи од очекиваног. Понестаје и снаге. Жалимо што нисмо понели ништа од хране. Срећом, после 300-400 метара успона наишли смо на мукињу, чији плодови нису били ни опали, ни страдали од мразева, па смо се њима колико-толико окрепили.

Док смо се одмарали крај мукиње, Богољубу звони телефон. Зове мој брат од стрица Владе. Кад је чуо где се налазимо, рекао је да смо доконе будале и упозорио нас да по ливади на седлу испод врха има мина. Тврди да је он учествовао у њиховом изношењу на планину. Зато по доласку до ливаде идемо десно од ње, преко камења.

На Шуљаги и око ње вођене су вишемесечне борбе између српске и муслиманске војске. Посебно у марту 1994. године.  У околном шумском пространству, од чије лепоте застаје дах, за четири ратне године погинуло је и рањено више од сто младића. Нечијих синова, браће, очева…

Процењује се да је пре рата у овом планинском рају, који је био најомиљеније Титово ловиште, пасло више од 1.000 примерака разне дивљачи. Међу њима око 300 медведа. Већина тих недужних створења убијена је од стране припадника ВРС или је страдала у минским пољима. Наравно, свој допринос овом злочину, свако испред и иза своје линије фронта  дали су и муслимански и хрватски војници.

На врху Велике Шуљаге налази се мања зараван, ливада. На њој смо 16. марта 1994. године моји извиђачи и ја зауставили муслимане који су тог јутра, нападом из правца Бугојна, заузели Малу Шуљагу, Лукића Ливаде и Шипин Мост, наносећи нам велике губитке. О тим временима данас сведоче само три рова, од којих је један, судећи по трулим дрвеним гредама, служио и као земуница.

Долину Врбаса притиснула тешка магла. Да није ње, одавде би се Бугојно, Доњи Вакуф и околна села видели „као на длану“.  Преко тог мора од магле у небо се уздижу Враница, Зец планина, Комар, Влашић, Калин….У даљини се беле Прењ и Чврсница. Нешто ближе Радуша и Сивер. А нама „на дохват руке“ Стожер и две Плазенице.

Након краћег одмора код камена који означава врх планине, продужили смо низ оштри гребен, са жељом да се наднесемо над Малу Копривницу, Ивик, Плато и друга места на којима смо пре две и по деценије војевали. И заувек се опраштали од Стојана Кнежића, капетана Зорана Јефтића, Марка Бајила, Мирка Вавана, мајора Николе Кокошара…

С обе стране гребена планина се нагло обара. Са северне стране је густа четинарска и букова шума, са јужне стране су стене које се обрушавају у долину, према путу Купрес – Бугојно.  Кад сам дошао на стене на које сам 16. и 17. марта 1994. „истерао“ (покојног) Драгана Марића Цунија да са њих митраљезом, чувеном осамдесетчетворком, туче муслиманске војнике испод стена и подржи напад наше извиђачке чете на Малу Копривницу и Османагину косу, нагнуо се и погледао у амбис, на тренутак ми се замантало пред очима.

Док сам ја фотографисао, Богољуб је пожурио назад. Нажалост није кренуо путем којим смо дошли, већ пречицом, низ једну стрму вододерину, која се као левак спушта низ јужну страну планине. Лакомислено крећем за њим. Већ после неколико десетина метара наилазимо на одроне камења, које бежи испод ногу и обрушава се низ све већу стрмину.  На дну левка са обе стране велике стене. Слутим да је испод понор и да од нашег брзог силаска на магистрални пут неће бити ништа. Кажем Богољубу да седне и одмори а ја опрезно, корак по корак, хватајући се за траву и камење које упорно бежи испод ногу, настављам да се спуштам. Нажалост, моја слутња је била исправна. Испод мене је била окомита литица.

Морали смо назад. До врха планине. Због камења које се стално отискује испод ногу, договарамо се да не идемо један иза другог, већ да се раздвојимо и кренемо уз два различита одрона, раздвојена стенама. Био је то баш тежак успон. Много тежи од успона уз последњих неколико стотина метара Чврснице. Мучила ме је жеђ, имао сам осећај да мишићи на ногама пуцају од напора…А кад се из правца којим је отишао Богољуб зачула велика ломљава од одрона камења, осетио сам и страх.

Зовем га што могу гласније, нема одговора. Дели нас зид од стена али рачунам да би требао да ме чује. Размишљам шта да радим. Шта ако је повређен? Одавде га је скоро немогуће извући. Који ме је ђаво терао да човека вучем у ову врлет? По успону на врх гребена, надносим се над Богољубову левак. Лакнуло ми је кад сам га угледао како се, негде на пола пута, рукама хвата за бусенове траве и бори са стрмином. Виче да је добро, само је мало огребан од шибља за које се ухватио да га камење које се испод њега покренуло не понесе са собом.

На северној страни срта, у шуми, има снега али смо одлучили да трпимо жеђ.  Да нас овако вруће хладан снег не пресече. А и да не кваримо мерак уз којих ћемо, кад сиђемо у Бугојно, жеђ гасити пивом.

На повратку низ планину смо сусрели две срне и једног ловца из Бугојна, у друштву са дечаком, вероватно његовим сином и псом који је упорно кидисао на нас двојицу.

-Овај као да зна да смо били у непријатељској војсци – уз смех коментарише мој сапутник.

До полазне тачке у подножју Шуљаге смо стигли мртви уморни. И мокри као да нас је неко управо из воде извадио. Пре него што сам га убацио у гепек аутомобила, чак и џемпер сам морао да зацедим.

Након тога смо се спустили у Бугојно и ручали у ресторану „Бабилон“. Требала су ми два пива наискап да бих угасио жеђ. У сутон се враћамо према Купресу и Шеменовцима. На излазу из Купреса, код Ивановог језера, сачекује нас величанствен призор заласка сунца. Небо од Малована, преко Проципа и Курљаја као да се запалило.

Заустављам аутомобил испред једне куће. Да фотографишем. Пред кућом човек, ради нешто око аутомобила. Гледа нас неколико тренутака па журно одлази у кућу и враћа се са флашом ракије. Препознао сам га тек кад ми је рекао да се зове Хрвоје Ћосић. Заједно смо ишли у гимназију. Био је симпатија многим ученицама.

-Хајде браћо Срби да попијемо по једну.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *