ВЕЛИЧАНСТВЕН ПОГЛЕД СА ЦИНЦАРА (2006) НА БОСНУ И ДАЛМАЦИЈУ

Пише: Душан Марић

Кад сам својим рођацима, рођеним Купрешацима,  Симом Марићем и Урошем Зубићем, договорао тродневно путовање у Републику Српску, предложио сам да један дан искористимо за успон на Цинцар (2006), планину изнад Ливна, на тромеђи између ливањске, гламочке и купрешке општине. Симо, мој брат од стрица, је новинар у Таковским новинама у Горњем Милановцу а Урош, мој брат од тетке, држи каменорезачку фирму на Орловачи у Београду.

За дан успона одредили смо суботу 10. април. Крећемо из Шеменоваца, у девет ујутро. Пут нас води преко Купреса. У граду неуобичајена живост. Хрвати обележавају годишњици једне од навећих битака у последњем рату, која је 10. априла 1992. године вођена на Купрешком пољу а у којој су ЈНА и српски добровољци тешко поразили јединице Хрватске војске и ХОС-а. На бојишту код Гогњег Малована остало је више од стотину палих хрватских војника. Па су се делегације њихових сабораца данас окупиле на Купрешкој висоравни да им одрже парастосе.

Остављамо иза себе Купрес, Горњи и Доњи Малован, Шујицу и пењемо се на Борову Главу, крашку висораван преко које води пут за Ливно. Подсећам своје сапутнике да су пре 75 година Хрвати у овој врлети на зверски начин убили 184 Србина из Вуковска.

Општинска власт је позвала купрешке Србе, мушкарце, да на Илиндан 1941. године дођу у град , ради уписивања у војну евиденцију. Дошло је њих око 3.000. Вуковљани су затворени у једну шталу. Шестог августа су несрећнике повезали жицом, потрпали у камионе и потерали на Борову Главу, над велику рупу која је остала после вађења песка. Крај рупе је чекала група усташа наоружана пушкама, ножевима, крамповима, лопатама и маљевима.

Људи су извођени из камиона, убијани и бацани у рупу. У једне је пуцано, друге су клали, треће ударали крамповима и маљевима. Кад би злочинци завршили са једним камионом, стизао би следећи.

Претекао је једино Тодор Никић који је, неким чудом, успео да побегне. У току ноћи десетак несрећника који нису били докрајчени испузало је из рупе. Ујутро су доведени омладинци из Ливна са задатком да земљом и камењем зарпају мртве. Прво су крамповима докрајчили оне који су давали знаке живота и убацили их назад у јаму, а потом прионули на посао затрпавања.

Као и на сваку планину, и на Цинцар води више путева. Ми бирамо један од тежих и дужих, преко Борове Главе и Круга. Због очекивања да је највећа шанса да на том правцу наиђемо на чувене ливањске и купрешке дивље коње, који већ две и по деценије живе на овом планинском подручју, омеђеном Ливањским, Гламочким, Купрешким и Дувањским пољем. Има их око 700. Осамдесетих година прошлог века, да би себи смањили трошкове, поједини сточари, који су имали више коња, престали су да увече исте спраћају у штале. Пустили су их да живе слободно и сами се боре против глади, хладноће и вукова.

Уочи последњег рата по Крузима је пасло више од 100 коња Изета Буће из Ливна и његове браће. На суседној висоравни Хрбљини лутало је по неколико десетина коња Мирка Курељушића Прежала из Благаја и Марка Колоње из Малована. Рат је учинио своје, коњи су још више остали препуштени сами себи и још више „подивљали“ а после рата су постали европска туристичка атракција.

Након двадесетак минута путовања преко крашке голети залазимо у црногоричну шуму, на чијем рубу су људи, ко зна када, засадили велики парк прелепе борове шуме. Међу боровима се сакрило неколико великих зграда, торови и велико стадо од неколико стотина, ако не и хиљаду оваца. У време Југославије ту се налазила државна фарма, сад је користи неко од сточара. Таман кад смо хтели да изађемо из аутомобила и погледамо овце, напало нас је неколико паса. Већина мали али један билов велик као теле, насрће на прозор аутомобила. Неда ми ни да на миру фотографишем. Симо коментарише да није видео крупнијег пса.

Урошев џип „isuzi“ се успешно пробија кроз повремено високе наносе снега. Међутим, на више места смо били принуђени да скренемо с пута и путовање наставимо преко коса са којих је бура однела снег. На небу се гомилају облаци, ветар је све јачи, па жалимо што на планинарење нисмо пошли јуче, кад је дан био сунчан. Може се догодити да због облака и тмине са Цинцара видимо мало тога.

А видици који се отварају пред нама су све шири и све лепши. Лепотом се посебно издваја Камешница, планина с друге стране Ливањског поља, која се пружа дуж границе са Хрватском. Због прошарица снега и копна пејзаш изгледа као тигрова кожа.

Два километра после фарме наилазимо на нанос снега који ауто не може да савлада па настављамо пешке. Носимо литар воде, пола литра ракије и – српску заставу.

Пола је једанаест. Врх Цинцара нам изгледа близу, на дохват руке. То „дохватање“ ће потрајати више од три сата. После пола сата пешачења наилазимо на четворочлану породицу дивљих коња. Ждребац неповерљиво трчкара око нас и фркће. Правимо прве данашње фотографије, пуни оптимизма да ћемо наићи и на једно од два велика крда, у којима се, како смо чули, коњи крећу. Све бољем расположењу доприноси и нагло разведравање које стиже са Јадрана. Унапред се радујемо видику који нас чека на врху планине.

Држећи се вековног чобанског искуства да уз планину животиње увек бирају најбољи и најлакши пут, углавном се крећемо по стазама које су направили дивљи коњи. Али нисмо видели више ни једног. Неколико лисица и зечева, цвркут шева и то је све од дивљег света.

Из правца Борове Главе, пут на Цинцар има три већа успона. На врху првог Урош одустаје. Нешто раније, кад је упао у дубоки снег, нога му је упала између камења, боли га глежањ, па смо га некако убедили да не ризикује.

Растајемо се код камених грудобрана који ту стоје од последњег рата. Сазидали су их хрватски војници, да у случају напада ВРС из правца Купреса, Малована и Дрежнице имају заклоне.

Прелазимо долину прекривену снежним покривачем, па крећемо уз други успон по реду. Процењујемо да треба да савладамо још око 400-500 метара висинске разлике. Све чешће и све дубље упадамо у снег па више и не изувам гумене опанке „пироћанце“ да га истресем. Ветар дува све јаче али важно је да на небу скоро да и нема облака.

На последњој заравни, око 150-200 метара од врха планине, отворио нам се и видик на север. Према Великом Виторогу, који је 100 метара нижи од Цинцара. Највећи део простора између два планинска горостаса је каменита висораван Хрбљина, дуга двадесетак и широка око пет километара. Некад су по њој пасле десетине хиљада оваца и хиљаде говеда. Данас је настањују само ветрови и дивље животиње. Мада је и њих све мање.

Наша породица на Хрбљини има око 60 хектара земље. Три четвртине од тога је каминити пашњак, добар за испашу стоке а остало ливаде, које смо косили све до 1987. године, букова и јаворова шума. Осамдесетих година прошлог века висораван је нагло опустела а неколико година након последњег рата њоме је протутњао велики пожар у којем је изгорело више од сто планинских кућа и штала. Међу њима и наше.

Одмах испод Цинцара је Дрежница. Огромна шумовита долина која је у Другом светском рату била база четника из оближњег Доњег Малована. У јесен 1944. повукли су се према Книну и заједно са Динарском четничком дивизијом Момчила Ђујића отишли у емиграцију.

Северна страна планине је окована залеђеним снегом, на којем би се сваки покушај успона завршио клизањем и суновратом низ неколико стотина метара дугу стрмину. Симо инсистира да се на врх испнемо јужном ливањском страном, на којој има и прошарица копна али ја сам против због ураганског југа, који нас је буквално заносио и обарао на земљу. На крају смо се одлучили за средње решење – да идемо сртом планине.

Након неколико десетина пређених метара и безуспешних покушаја да савлада клизање низ стрмину прекривену смрзнутим снегом, Симо паметно одустаје и одлази улево, да се пење јужном страном.  Ја нисам одустао само зато што сам имао добар дрвени штап који сам понео да бих на њему развио српску заставу. Забијао сам штап у снег испред себе и тако напредовао, корак по корак.

Петнаестак минута касније, док сам исцрпљен на врху планине сам себе частио ракијом коју нам је специјално за ову авантуру спремио мој пријатељ из мотела „Крњево“ Дејан Павковић, из правца одакле сам очекивао Симу, помолила се – девојка. За сваки случај, да бих био сигуран да ми се не привиђа, руком сам протрљао очи. А оно стварно девојка. Марија Вукчевић из Брчког.

За њом стиже Симо и још петоро планинара из Брчког. Саша Радовановић, Дамјан Дунџић, Рајка Радовановић, Анкица Бијелић и Даниела Божић, чланови тамошњег Клуба љубитеља природе. Наздрављамо ракијом, одушевљени величанственим погледом.

Југоисточно од Цинцара, преко Борове Главе и Круга, су планина Тушница (1697), „накићена“ бројним ветрењачама и у њеном подножју Дувањско поље. Десно од планине, гледано са места где се налазимо, је Камешница (1810). Између две планине се зелене воде Бушког језера, највећег вештачког језера у бившој Југославији.

Тридесетак километара ваздушне линије преко језера, мало лево, изнад Јадранског мора и Макарске, као зид, издиже се масив Биокова (1762) . Десно од њега види се острво Хвар а  још даље према северозападу од Биокова уздиже се горостасни Велебит (1757).

Западно од Камешнице, све до Босанског Грахова, протеже се 70-80 километара дуго Ливањско поље, по чијим окрајцима су разбацана бројна села. До пола поља, ближе Ливну, хрватска, од пола поља, према Грахову, српска села. У првима још има живота, нису још сви Хрвати отишли у Аустрију и Немачку, друга је углавном пуста. Пред налетом хрватске војске у лето 1995. године српски народ је отишао у избеглиштво.

Са западне стране, целом његовом дужином, Ливањско поље омеђава масив планине Динаре, са највишим врхом Троглавом (1913). Преко пута Динаре, на нашој страни поља, према Гламочу, је Старетина (1675).

Иако се налазимо само 7-8 километара ваздушне линије од њега Ливно се не види. Наткрилиле га падине Цинцара које се ту нагло обрушавају у Ливањско поље. У западном подножју планине на којој стојимо почиње Гламочко поље, на чијем најнижем делу се угнездило село Долац.

Даље према северозападу нижу се врхови Велике Голије (1892), Шатор планине (1875) и Клековаче (1962). На северу и северозападу на само неколико километара ваздушне линије од нас, пресијавају се снегом прекривени врхови Осјеченице (1798), Кујаче (1846) Словиња (1743) и Малована (1826). Иза којег се опружило Купрешко поље. За разлику од Ливна, Купрес се види као на длану.

Следећи венац планина на том правцу, који се виде са Цинцара, чине масив Великог Виторога (1906), Велика Плазеница (1765), Мала Плазеница (1556), Стожер (1758) и Радуша (1956). Још даље, с друге стране долине Врбаса, су Влашић (1943) Зец планина (1871) и Враница (2112).

На југу величанствени поглед заокружују Љубуша (1797), Вран (2074) и Чврсница (2228), док се лево од њих, с друге стране кањона Неретве, назиру назубљени врхови Прења (2155).

Брчаци кажу да су они на Цинцар стигли право из Ливна. Даљинометар на телефонима је показао да смо и ми и они препешачили исту даљину, по 12 километара.

Пола сата касније на Цинцар стиже група од педесетак планинара, чланова планинарско-алпинистичког клуба „Суммит“ из Бањалуке. И део њих је испешачио из Ливна, део се аутомобилима попео до планинарског дома, који се налази у подножју планине. Упознајемо се. Владимир Малешевић, Вукашин Црногорац, Бане, Александра, Весна, Дијана, Јована…

Бањалучани хоће да се сликају са српском заставом а и нама двојици прија женско друштво па смо, без обзира на хладан ветар, који је ледио прсте и лице,  наш силазак са планине одлажили за читав сат. Не пење се човек сваки дан на снегом прекривени Цинцар, треба уживати у сваком тренутку.

Кад смо после два и по сата пешачења стигли назад до аутомобила и Уроша, придружили су нам се и ловочувари из Ливна Иван Михаљевић и Борман Крижан. Од њих сазнајемо да се ових дана дивљи коњи, над чијом безбедношћу бдију они и њихове колеге, као и чланови удружења „Борова глава“, налазе  на другој страни планине, негде изнад Доца. Остављају нам бројеве телефона. Кажу, кад следећи пут будете долазили, јавите се да вас одведемо до коња. Јер ми у сваком тренутку знамо где се налазе. Зову да идемо на пиће у Ливно али већ је седам увече и на хоризонту се спуштају прве завесе сумрака.