ЈА И ЗДРАВКО ПОНОШ: Два ратна друга

Пише: Душан Марић

Читам да ће, ако се Драган Ђилас и Вук Јеремић поново, по трећи пут, не разведу кандидат досовске опозиције за председника Србије ипак бити пензионисани генерал Здравко Понош, из Голубића код Книна и присећам се свог првог сусрета са тим лепим селом испод Динаре.

Било је то 1991. године, кад се у Книнској крајини захуктавао рат. Отишао сам тамо као добровољац. Занимљиво је да до тада никад нисам ногом крочио у Хрватску.  При чему не рачунам неколико ноћних пропутовања возом Зеница-Београд, преко Винковаца.

И данас се сећам узбуђења и поноса који су ме обузели кад смо у Стрмици прешли гранични пункт, па мало касније, кад смо наишли на таблу са именом Книна. Еј, није мала ствар, иде се у рат. За свој народ. Дошло време да се понављају јунаштва из српских гусларских песама.

Прву ноћ сам коначио баш у Голубићу. У том селу се налазио центар за обуку „книнџи“ али нисам преспавао у њему већ у једној напуштеној приватној кући у коју нас је сместио Мартићев телохранитељ Неша Марић.

Уз повремене одласке у Београд, у Хрватској сам остао све до потписивања Венсовог плана. Мало ратовао, мало доводио добровољце, мало догонио ратни материјал и тако.

Онда су Хрвати, муслимани и Срби почели кондиционе припреме за рат у БиХ.

Требало је ићи и бранити своје село, своју кућу. Да српски народ на Купрешкој висоравни не доживи нови геноцид, нова клања. Да поново у мом Благају не покупе деветорицу браће Марића и убаце у јаму на Раичевој коси, као што су то учинили уочи Илиндана 1941. године.

Како сам на ратиште отишао као већ афирмисани новинар, тада на дужности главног и одговорног уредника београдског „Студента“, политичари су планирали да се бавим писањем и пропагандом али уместо писаће машине и канцеларије ја сам одабрао пушку и извиђачку чету.

Било ми је непојмљиво да седим у канцеларији и слушам тутњаву са фронта. Као што ми је пре тога било непојмљиво да седим у Београду и рат у којем се мој народ бори за голи опстанак гледам на телевизији. Здравку Поношу, Крајишнику, момчини од 29 година, активном официру ЈНА, није било непојмљиво. Он на ратишту у Крајини, тамо где се бранио не само његов народ, већ и његова родна кућа, његово село и његова породица, није провео ни један дан.

Брука. За коју не постоји оправдање. Посебно за неког ко се кандидује да буде председник државе. Како год обрнеш и окренеш то је неспојиво са моралом и традицијом српског официра. Али и са професионалном дужношћу. Па за чије бабе здравље се школовао за официра, о трошку државе и по Илици и Кнез Михаиловој шепурио у униформи, него да, ако се зарати, ратује?

После повлачења ЈНА из Хрватске и БиХ сви официри који су рођени у те две републике добили су препоруку Генералштаба у Београду да иду кући. Да се врате у завичај, укључе у Младићеву или Мартићеву војску и помогну одбрану Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Поступајући по тој препоруци, многи крајишки официри су у завичају провели цео рат, десетине њих су и погинуле,  други су ратовали годину или две, било је и оних који су, из разноразних разлога, са ратишта врло брзо збрисали назад у Србију али су, ипак, дошли. И данас могу својој деци да кажу: сине, био сам тамо, борио се.

Мало је официра ЈНА који су рођени на територији Крајине а који на ратишту  нису провели баш ни један дан. Потоњи генерал Понош је један од њих.

А да је дошао у свој Голубић, мој несуђени ратни друг и несуђени председник Србије, чак не би ни ратовао јер се у војсци школовао да буде некакав радиотелеграфиста, па би био далеко од фронта, на безбедном. Међутим, читам његове изјаве да је он у то време кад су добровољци из Србије и БиХ хрлили у Крајину, да бране његов Книн, уместо о борби размишљао да збрише и из Србије – у бели свет.

Надгорњавам се сам са собом покушавајући да нађем неко оправдање за Поноша. Ако не професионално, оно бар морално. Да нешто избургијам. Али не иде. Кад је нешто накарадно, накарадно је и готово.  Не иде да крајишки официр, из стана у Београду, на телевизији, у папучама, пијуцкајући ђус, док му жена спрема палачинке, гледа како му око родне куће падају гранате. Бије се, гине се. А тамо му отац, мајка, брат…Тамо му комшије, које бране и своју и његову кућу.

Не знам да ли то није учинио зато што му је жена Хрватица (за четири године на ратишту срео сам више официра Хрвата који су ратовали у ВРС, а ожењених Хрватицама и муслиманкама је било колико хоћеш), да ли зато што је можда плашљив (а што се онда није школовао за апотекара, већ за официра),  да ли зато што му се лагодан живот у Србији није мењао за неизвесност и муке ратишта (а коме јесте?), да ли зато што због одсуства патриотизма није подржавао борбу свог крајишког народа…

Шта год да је у питању, не иде да се официр са тако огромном фалинком у својој официрској каријери уопште усуди кандидовати за председника Србије, за њеног врховног команданта.