СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (2) – Зоран Ранђеловић (23) је погинуо заједно са шест другова

Пише: Душан Марић

(Ова прича је написана давно, 25. септембра 1999. године, убрзо након Зоранове погибије, али у њој описане ране и данас пеку истом снагом, па сматрам да није било потребе да у њој ишта мењам. Причу сам 2013. године објавио у књизи „Рано истргнути божури“, заједно са још 30 прича о исто толико војника и полицајаца из Велике Плане или чије су породице доселиле у Велику Плану а који су погинули бранећи отаџбину, слободу и права српског народа.)

У изјави коју је на Аранђеловдан 1995. године, а поводом потписивања мировног споразума у Дејтону, упутио грађанима Југославије и Републике Српске Слободан Милошевић је са нескривеном дозом тријумфализма поручио да је победио мир и да њихова деца више неће одлазити у бесмислене ратове и кући се враћати у мртвачком сандуку.

Представници његовог режима су ту поруку прихватили као директиву, па су у својим медијима створили мит о “дејтонској победи“, “мудром вођи, који је кључни фактор стабилности у Европи“ и “политици мира која нема алтернативу“. У међувремену, помало захваљујући и Милошевићевим резултатима у Дејтону, амерички и европски фашисти су ратни пожар из БиХ пренели на Косово, а на гробљима у Србији никло је неколико хиљада нових хумки.

Једна од њих је и хумка Зорана Ранђеловића, јединог сина Драгослава и Радице Ранђеловић из Велике Плане, који је у својој двадесет и трећој години погинуо приликом обављања ратног задатка у околини Глоговца. Како Драгослав нема браће, Радичин једини брат Небојша нема деце, а без потомака је и Драгослављев једини стриц Добривоје, гелери мине који су убили Зорана нису само у тугу завили његову породицу и грађане ове поморавске варошице, већ су и заувек покидали гране на два породична стабла, једном у Плани, другом у Ћуприји.

– Мој други стриц, Лука, није стигао ни да се ожени, а шчепала га је смрт – каже Драгослав. – Погинуо је као партизан, негде у Босни, ни тело му није пронађено.

Своју заједничку животну причу Драгослав и Радица започели су 1976. године. У јануару следеће године родио им се син Зоран. Судбина је хтела да Ранђеловићима ни тај најлепши догађај у животу, рођење наследника, не протекне без сенке туге. Наиме, између свадбеног весеља и Зорановог рођења, Драгослав је сахранио свог оца Миодрага.

Неумитна смрт покосила га је прерано, у петој деценији живота. Четири године после сина Ранђеловићима се родила и ћерка Марија, која ове године иде у четврти разред гимназије. На пролеће, док њени вршњаци буду прослављали матуру, уместо радости у њеним очима биће туга, а уместо индексу и амфитеатру неког од београдских факултета њене мисли окренуте оближњем гробљу и великој породичној кући, која ће њеним евентуалним одласком на студије и, касније, удајом бити још пустија. И њене ојађене родитеље још болније подсећати на трагични породични усуд.

Три године раније, када је прослављао завршетак средње полицијске школе у Сремској Каменици, њен брат Зоран размишљао је о послу милиционера који га очекује у родном граду, а који је представљао остварење његових дечачких снова и младићких амбиција.

– Било нам је тешко што је одвојен од куће, па смо га неколико пута озбиљно наговарали да напусти ту школу и срећу потражи у некој другој професији – сећа се Радица. – Његов избор се посебно није допадао Драгославу, који је као резервиста у полицији 1981. године једно време провео баш на Косову. Али, Зорана је тај посао привлачио. Када је завршио школу и вратио се у Плану, нисам ни сањала да ће ускоро поново често одлазити од куће, а камоли да ће један од тих одлазака бити пут без повратка.

Први пут Зоран је на Косово ишао 24. јуна прошле године. Тада је његова јединица била ангажована у борбама против арнаутских банди на ширем подручју Дечана, Магура, Подујева и Глоговца.

Од повратка са Косова, 22. септембра, највећи део радног времена провео је у Београду, на пословима обезбеђења страних амбасада. Средином марта на Зорана је поново дошао ред да, заједно са својим колегама из Плане, Смедеревске Паланке и Смедерева, крене на Косово, на којем су сукоби српске војске и полиције против терориста из тзв. ОВК и страних плаћеника ескалирали у беспоштедни рат до истребљења.

За датум поласка одређен је 25. март, ујутро. Те ноћи, ваздушним ударима са неколико стотина бомбардера и крстарећих ракета, варвари из НАТО-пакта започели су агресију на Југославију.

– Ја сам била дежурна у плањанском Дому здравља – прича несрећна мајка. – Целу ноћ слушала сам налете зликовачке авијације и са стрепњом размишљала о сутрашњем одласку свог детета у рат. На тренутке, кад би ме слабост савладала, помишљала сам да га ујутро по сваку цену убедим да скине униформу. Око пет часова пешке сам кренула кући да га пробудим. Да не би баксузирала, нисам му ништа говорила. Само сам га мало миловала по коси, а онда пољубила у чело и рекла: “Сине, време је“.

Тог дана полицајци из Велике Плане, њих двадесетак, стигли су у Подујево. Следећег јутра у шест часова Зоран се телефоном јавио кући и рекао да чекају распоред. Био је то њихов последњи разговор. Истина, договорили су се да се поново чују увече, али веза није успостављена. У то време Зоран и његови другари већ су били на новом одредишту, у околини Глоговца.

– Преко станице полиције у Плани редовно смо добијали обавештења где се налазе и како су – наставља Радица. – Иако су нам стално тврдили да су добро и да још увек не учествују у непосредним борбеним дејствима, ми те недјеље од бриге нисмо честито ни заспали. Одахнули смо тек у четвртак, првог априла. Наиме, око 15 часова Драгославу су у полицији рекли: “Момци су одрадили посао, сада иду два дана да се одмарају“.

Злосрећна породична судбина се потрудила да то умирујуће обавештење, које је Драгослав добио од Зоранових старешина, само неколико часова касније звучи као најморбиднија првоаприлска шала.

Тог дана, између 16 и 17 часова, дакле баш у време када је Драгослав укућанима причао шта су му рекли у полицији, у селу Трстеник код Глоговца одиграла се истинска драма, која ће у црно завити њихову и још шест породица. Поступајући по раније добијеном наређењу, група у којој се Зоран налазио започела је премештање са дотадашњег положаја у два километра удаљену зграду сеоске економије.

– У првој групи која је прешла на економију налазио се и Зоран – казује Драгослав. – Међутим, кад је возач трактора, који се звао Славиша и из Паланке је, кренуо назад, по другу групу и ствари, Зоран се добровољно јавио да иде са њим као обезбеђење. У повратку према економији Славиша је возио трактор, а мој син и још један њихов колега седели су на приколици, на којој су се налазиле ствари. Иза њих је ишао камион у којем се налазило шест милиционера. Двојица напред у кабини, а четворица на каросерији.

Почела је киша, па су Зоран и његов колега са приколице прешли под цираду камиона. У току вожње још једном су се враћали на приколицу, да боље наместе неке ствари које су почеле да са ње падају, али било је суђено да их киша поново отера на камион.

Возач трактора је већ био прошао улаз у капију економије и кренуо да се паркира, кад је одјекнула снажна експлозија. Испред капије точак камиона нагазио је на експлозивну направу. Истрагом је утвђено да је у питању био бојлер напуњен експлозивом и укопан у земљу. Од осам милиционера који су се налазили у камиону експлозију је преживео само возач. Зорана је детонација одбацила десетак метара од камиона.

Приликом пада дошло је до прелома кичме и вратних пршљанова, услед чега је убрзо издахнуо. Једино његово тело, на којем се од повреда могла видети само једна огреботина у пределу образа, било је читаво. Тела шесторице његових колега, Небојше Нешића (по чину поручник), Мирослава Михајловића (водник прве класе) и Срђана Радосављевића (водник) из Паланке, Радише Ђорђевића и Млађена Радојковића (оба млађи водници прве класе) из Смедерева и Бранислава Николића (водник) из Лозовика, експлозија је мање-више разнела.

Те ноћи, у три стотине километара удаљеној Великој Плани, Драгослав, Радица, Марија и Драгослављева мајка Драгица, први пут од Зорановог одласка на Косово, на време и са спокојем у души отишли су на починак. Веровали су да је њихов мезимац безбедан и да мирно спава.

– Око 22 часа и 15 минута, само што смо легли да спавамо, на вратима се огласило звоно – каже Радица. – Моја свекрва је чула да неко дозива Драгослава. Иако сам мислила да га зове неко из фирме, кад је кренуо напоље и ја сам пошла за њим.

Чула сам да Драгослав пита: “Је ли рањен?“, и командира Станице полиције у Великој Плани Рацу Гојковића како му одговара: “Оно најгоре“.

– Није ваљда оно најгоре?

– Јесте, најгоре.

Видела сам како у дворишту испред куће стоји пуно људи. Зоранове колеге из полиције, Драгослављеве и моје колеге из Кланице и Дома здравља, људи из Општине и наше комшије прилазили су и грлили Драгослава.

У суботу 25. септембра 1999. године, док пишем овај текст, на гробљу у Великој Плани Драгослав и Радица Ранђеловић свом сину јединцу подижу надгробни споменик.

Из Београда и Бањалуке стижу вести о новим–старим међусрпским политичим обрачунима. Купрешка висораван, на којој се сада налазим, од раних јутарњих часова одјекује од злосутне грмљавине артиљерије НАТО-пакта која изводи бојево гађање на Гламочком пољу.

Са Косова радио станице јављају о новим жртвама америчко-арнаутског терора.