СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ПЛАНЕ (3): Бранислав Николић је погинуо после 7 дана на ратишту

Пише: Душан Марић

Гордани Николић из Лозовика рат је из мајчинског окриља отргао јединог сина Бранислава, а болест мужа Радосава и зета Срђана. Сада, у шездесет и деветој години, живи сама. Њена кћерка Драгана и унучад живе у Аустрији. Време броји од једног до другог одласка на синовљев гроб. А иде сваког дана.

– Бране труне у земљи, а Драгана и њена деца у Лозовик дођу једном годишње, на пет-шест дана. Тек што их се нагледам и осетим породичну топлину, без које ево живим четрнаест година, a они већ одоше – јадикује Гордана. – Да ми није братовог унука Вељка Девића, ученика седмог разреда, који овде буде самном полудела бих од туге и самоће.

Гордана и Радосав су брак склопили 1964. године. Он је све до одласка у превремену инвалидску пензију радио у Месној канцеларији у Лозовику а она водила бригу о кући и двоје деце.

– Живели смо баш срећно, није претицало, али имали смо за нормалан живот – сећа се старица. – Радосав је доносио плату, обрађивали смо и земљу. Саградили смо лепу кућу.  Деца су нам била вредна и послушна, ишла у школу. А онда је све пошло наопако.

Прво је 1990. године, у педесет и четвртој години, умро Радосав. Две године касније умро је и зет Срђан. Драгана је остала сама са синчићем који је имао шест месеци. Вратила се у родитељску кућу, па је Гордана утеху за прерано изгубљеним мужем налазила играјући се са малим Дејаном.

Таман је за Гордану живот поново попримио некакав нормалан ток, када је Драгана одлучила да иде у Аустрију. Тамо се запослила, поново удала и родила кћерку Аниту.

– Очекивала сам да се и Бранислав ожени, али њему је све друго било важније – вајка се мајка. – Да ми је бар нешто од свог срца оставио, да мати од њега има бар једно унуче, лакше би душа подносила ову самоћу.

Бранислав је уписао Средњу техничку школу у Смедереву. На трећој години пребацио се у средњу школу за полицију у Сремску Каменицу. Одмах после школе добио је посао у Смедереву. Почео је у „обичној“ полицији, а онда завршио курс за саобраћајца.

На дан када су злочинци из Америке и Западне Европе своју војну машинерију послали да бомбардује Србију и отму јој Косово и Метохију, 24. марта 1999. године, Бранислав је упућен у јужну српску покрајину. У један четвртак је отишао, у други четвртак је погинуо.

– Звао ме тога дана мобилним телефоном. Ми нисмо имали телефон, па је звао код наше комшинице Надежде Николић. Питала сам га где је на ратишту и када ће кући, одговорио је да је добро и да га ништа више не питам.

Трагичног дана у којем јој је живот уништен несрећна жена је била на њиви.

Када се увече вратила кући стигла јој је вест да ће јој кућа остати пуста.

Тог дана, између 16 и 17 часова, док је Гордана садила кромпир, група полицајаца из смедеревског краја, у којој се налазио и њен син, налазила се у Трстенику код Глоговца и управо вршила премештај из старе у нову базу, два километра даље, у зграду сеоске економије.

Пресељење су вршили трактором и камионом. Заједно са Зораном Ранђеловићем из Велике Плане и Славишом из Смедеревске Паланке, који је возио, Бранислав је био на трактору. У камиону, који је ишао иза њих, налазило се још шест полицајаца.

У путу, пошто је почела да пада киша, Бранислав и Зоран су такође прешли на камион, који је био прекривен цирадом. Испред капије економије точак камиона нагазио је на експлозивну направу. Истрагом је утвђено да је у питању био бојлер напуњен експлозивом и укопан у земљу. Од осам милиционера који су се налазили у камиону експлозију је преживео само возач.

Тело Зорана  Ранђеловића детонација је одбацила десетак метара. Приликом пада дошло је до прелома вратних пршљенова и смрти. Једино његово тело је било читаво. Бранислава, који је имао чин водника,  поручника Небојшу Нешића, водника прве класе

Мирослава Михајловића и водника Срђана Радосављевића, сва тројица из Смедеревске Паланке, млађих водника  Радишу Ђорђевића и Млађена Радојковића, који су били из Смедерева,  експлозија је искидала.

– Мени су остали гроб и сећање – каже на крају Гордана. – А ни гроб не могу да сачувам. Подигла сам крај гроба малу капелу, са које неки људи који немају ни душе, ни савести, краду бакар, па бих ја сада требала да држим стражу да ми дететову вечну кућу не скрнаве.

(Из књиге „Рано истргнути божури“, коју сам објавио 2013. године)

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *