СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (4): Киднаповани Небојшa Ђуричић (22) још није пронађен

Пише: Душан Марић

Међу неколико стотина припаника Војске Југославије, српских полицајаца и цивила које су киднаповали шиптарски терористи, а за којима се још увек безуспешно трага је и Небојша Ђуричић, двадесет и двогодишњи младић из Грабанице код Клине, чија породица живи у Великој Плани, а који је нестао почетком фебруара 1999. године, недалеко од Вучитрна.

Пре девет година, прикупљајући грађу за књигу „Рано истргнути божури“, о породицама из Велике Плане или породицама које су игром судбине доселиле у Велику Плану, а чији су најмилији погинули бранећи отаџбину Србију на ратиштима бивше Југославије, посетио сам Ђуричиће и том приликом написао причу која следи.

У Великој Плани, где сада живе, његови најмилији још увек чекају вест која би их довела до Небојшиних посмртних остатака, али како године пролазе нада да ће је дочекати је све тананија.

– Кад није нађен онда кад се то могло, кад су наши заробљавали шиптарске терористе, од којих се сигурно могло сазнати где су и како киднаповани Срби убијани, како да буде нађен данас кад земљу на којој леже његове кости држе они који су га убили, а држава Србија, којој је служио, не сме нос да промоли на Косово и Метохију – пита се Небојшина мајка Љубица, која је ових дана превалила седам деценија живота.

Она каже да је њен син, највероватније, нестао 9. фебруара. Његов колега из полицијске станице у Косову Пољу, где су заједно радили, Вељко Марковић, из разлога који Ђуричићима нису познати, кренуо је према Вучитрну. Замолио је Небојшу да му прави друштво. Са њима је кренуо још један Србин из Вучитрна. Ђуричићи не знају његово име, већ само да је био цивил.

Управо тај цивил је дошао у Станицу полиције у Вучитрну и пријавио да су он и његови сапутници тог дана били киднаповани, да је он побегао, а да су два полицајца остала у рукама терориста.

Оно што су Ђуричићи чули о несрећном догађају препричава Љубичина снаја Горица, супруга њеног првог сина Живана.

Путнички аутомобил у којем се Небојша налазио, у атару села Недаковац, општина Вучитрн, зауставили су наоружани, униформисани Шиптари. Наредили су им да изађу напоље.

У оближњој шуми су их испитивали и малтретирали, тукући их и гасећи цигарете на њиховом телу, све док један од Шиптара, који је познавао заробљеног цивила, није својим саборцима рекао да их више не туку.

После тога су их потрпали у два аутомобила. Вељка и цивила у један, Небојшу у други гепек.

Док су се аутомобили кретали у непознатом правцу, цивил, који је по занимању био аутомеханичар, некако је успео да са унутрашње стране отвори гепек у којем су  били заточени. Позвао је Вељка да искоче и беже. Вељко је одбио, уз објашњење да не може да остави Ђуричића, који је на пут кренуо на његову молбу.

Цивил је искочио из аутомобила у покрету и, с обзиром да је добро познавао терен, успео да умакне отмичарима. Вељко и Небојша су, највероватније, одведени на планину Чичавицу на којој им се губи сваки траг.

На дан нестанка Небојша је имао двадесет и две године. Није био ожењен. Завршио  је средњу техничку школу у Клини, а затим, 1994. године, отишао у Ђаковицу, на одслужење редовног војног рока.

Четири године касније примљен је за радника Министарства унутрашњих послова Србије, као полицајац у Косову Пољу, где је радио све до кобне вожње према Вучитрну.

– Мој муж Јеремија је већ следећег дана чуо шта се догодило са нашим дететом, али је, мученик ћутао – казује Љубица. – Други дан је рекао да се спремим, да ћемо ићи за Велику Плану. Било је пола године како нам је умро најстарији син Живан, којег смо сахранили овде, а приближавале су се и Задушнице, па ми није било ничег чудног у томе што треба да путујемо.

Када је воз стигао на железнчку станицу у Плани, Љубица је кроз прозор видела неколико рођака, комшија и познаника са Косова и Метохије. Дошли људи да дочекају своје ближње и чују вести из родног краја.

– Кад су ме угледали да излазим из воза, сви су се склањали од мене. Било ми је чудно, али ништа нисам слутила. Размишљала сам, да се нешто лоше догодило ваљда бих ја знала пре њих. Кад смо дошли овде у кућу, коју смо направили пре рата, син Предраг ми је рекао да је Небојша киднапован.

Иза Живана, који је заједно са оцем радио у „Волујаку“ у Клини, предузећу које се бавило производњом бетонских бандера, остао је син Југослав, који данас има 22 године и три године млађа кћерка Јована.

Предраг Ђуричић сада ради као полицајац у Великој Плани. Рат је провео на Косову и Метохији. Учествовао је у ратовима у Хрватској и БиХ. Са супругом Јеленом  има кћерку Ану, која је ове године закорачила у пунолетство.

У Плани су и остала три брата. Дејан има трогодишњег сина Матеју, Саша и Милорад нису ожењени.

Дејан, који је радио у РТС, рат за Косово и Метохију је провео чувајући телевизијски репетитор на планини Голеш. Од фебруара 1998. до јуна 1999. године, када је кукавичка српска политика наредила повлачење јуначке српске војске и полиције из јужне српске покрајине, Саша је био на одслужењу редовног војног рока. Прво у Урошевцу, а затим у Гњилану.

Док су старија браћа ратовала, најмлађи Милорад, који је тек постао пунолетан, снаха Горица и двоје њене деце били су у Великој Плани.

Јеремијина и Љубичина једина кћерка Драгица удата је у Краљево, има два синова и кћерку.

Док су били у Грабаници Ђуричићи су у највећој мери живели од пољопривреде. У родном крају им је остало 13 хектара земље под шумом и усевима, стара и нова кућа, штала, две краве, прелепи засади јабуке, шљиве, крушке…

Данас је тамо пустош.

– Прошле године у мају била сам у Грабаници – каже Горица, једина која је после рата ишла у завичај. – Тамо нема ничег. Да није остатака једне срушене куће, нико не би рекао да је ту некада било село. Не само што су Шиптари све зграде срушили, већ су све и однели. У први мах нисам препознала где је била наша кућа. Све је равно. Прелепи воћњаци које смо имали су посечени. Шума такође.

Остала су само сећања.