СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (5): Бранка Ђуричића је грешком убио његов саборац

Пише: Душан Марић

(Из књиге „Рано истргнути божури“ коју сам објавио 2013. године)

У Другом светском рату  Марку  Ђуричићу из Грабанице код Клине Шиптари су убили четири члана фамилије. Његов стриц Љубомир и Љубомирови братанци Ђуро и Мита погинули су у борбама партизанских јединица против балиста око Дренице. И док су они пронађени и сахрањени, место где је страдао Живан Ђуричић, једини од Ђуричића који је био у четницима, остало је непознаница до данашњих дана. Чланови породице су дуго трагали у нади да ће пронаћи његове посмртне остатке, али узалуд. Снашла га је судбина стотине Срба са Косова и Метохије из рата у 1998. и 1999. години које су Шиптари киднаповали и докрајчили на непознатим стратиштима.

У последњем рату Марко је изгубио сина Бранка, којем је било суђено да у предаху између борби против шиптарских терориста, припадника ОВК, непажњом страда од српске руке.

Марко Ђуричић и његова супруга Душанка склопили су брак 1962. године. Изродили су петоро деце, четири сина и једну кћерку. Прво дете, син Мирослав, умро је неколико месеци после рођења, 1963. године. Ранко, који има 47 година, је 1998. године напустио Грабаницу и дошао у Велику Плану, да ради у ГОШИ. У Плани је упознао своју животну сапутницу Споменку,  која му је родила троје деце, Божицу (13), Милицу (9) и Бранка (8).

Након прогонства из завичаја, и кћерка Бисерка (42), која је била удата у Добри До код Пећи, ново породично гнездо свила је у граду поред Мораве. Има две кћерке и сина. Две године после братове погибије смрт је задесила и њеног сина Ненада. Дечачић је тек био напунио две године.

Најмлађи од браће Ђуричића Славиша (36) живи са родитељима, супругом Јеленом и синовима Матејом (8) и Луком (5). Ради у ватрогасној јединици у Великој Плани. Почетак рата на Косову и Метохији затекао га је на одслужењу редовног војног рока.

Служећи отаџбини у караулама Врбница и Горожуп, у својој двадесет и првој години, као припадник 55. граничног батаљона, прошао је кроз ватру пешадијских битака против шиптарских терориста и њихових савезника из Албаније и НАТО пакта на Паштрику. Са поносом истиче да је његовим батаљоном командовао мајор Радомир Јовић, а да се исти налазио у зони одговорности 549. моторизоване бригаде којом је командовао генерал Божидар Делић.

Покојни Бранко рођен је  1969. године. После завршена средње техничке школе у Клини, у којој је стекао звање машинског техничара, отишао је у редовну војску. Прво у Делнице и Ајдовштину у Словенији, а на крају у Ријеку, у Хрватској.

Мало због тога што као машински техничар није могао да нађе прави посао, више због тога што га је униформа одувек привлачила, када се вратио из војске уписао је шестомесечни курс за будуће полицајце у Вучитрну.

Пет година је радио у Станици полиције у Ораховцу, из којег је прекомандован у Клину. Ту га затиче рат.

Заједно са својим колегама из станице, као подршка на обезбеђивању ширег подручја, учествовао је у акцији у којој је 1998. године ликвидирана група терориста на челу са  Адемом Јашаријем.

– Највише времена је био на терену ту око Клине, али ишао је и у акције на подручју Ђаковице, Пећи…где год је требало – сећа се Душанка. – Као и његове колеге. Терен тежак, терориста много, а полиције и војске мало, па су их слали тамо где је у том тренутку било најпотребније.

Погинуо је на Светог Илију 1998. године.

– Наша власт је стално говорила да би било добро да се деца и сви они који нису способни за борбу склоне из зона у којима су вођене борбе, па и са Косова и Метохије – наставља Душанка. – Марко и ја смо остали у селу, све до краја јула те године, када нас је најстарији син Ранко обавестио да је одлучио да се жени и позвао да дођемо код њега. У Велику Плану смо стигли заобилазним путевима, преко Црне Горе, превозом који нам је Бранко нашао.

Судбина је хтела да Ђуричићи првог августа прославе женидбу једног, а већ следећег дана ожале другог сина.

– Био је рат, гинуло се, ником није било до некаквог весеља, али женидба је женидба, ред је да се обележи. Приредили смо скромни ручак, позвали оно мало рођака и пријатеља што смо их овде имали. Увече сам легла срећна, добила сам снају. Ујутро сам чула да ми је, док сам ја мирно спавала, дете погинуло.

Дан прије трагедије Душанка се чула са сином. Како они тада нису имали телефон, Бранко је звао код комшија.

– Рекао ми је да ће покушати да дође да нас види. Две године није користио годишњи одмор, па ће питати командира да га пусти. Молила сам га да се чува. Рекла сам му све оно што свака забринута мајка каже свом детету које шаље у рат, тамо где се гине.

Као да је предосећао несрећу, Бранко је истог дана телефоном позвао и брата Славишу, који је био дежурни у караули Врбница.

– Караула је одмах уз гранични прелаз. Полицајци са прелаза су ме позвали да дођем код њих, јер имам телефонски позив преко њихове “специјале”. Звао је Бранко. Ми смо претходног дана имали јачи напад терориста на караулу, брат је то чуо у вестима, па је хтео да се увери да сам добро. Од њега сам чуо да је родитеље и најнужније ствари пребацио у Велику Плану и да се Ранко оженио – каже Славиша.

Славиша је тог дана требало да буде дежурни до 10 часова увече, па да после тога дужност преда свом заменику и иде на спавање. Међутим, рат не познаје мирнодопске прописе. Очекивао се нови напад терориста, па је водник прве класе Саша Ђорђевић, његов старешина, после истека дежурства Ђуричића послао у ров, на мртву стражу. Заједно са Небојшом Живковићем, војником из околине Гњилана.

Славиша каже да је неколико година касније, из излагања бившег председника Србије Слободана Милошевића, у процесу који је против њега вођен пред Хашким трибуналом, сазнао да је Небојша погинуо. Кад се после рата, у јулу 1999. године, вратио у своје село Шиптари су га убили.

– Сматрам да сам био дисциплинован војник – Славиша наставља да се присећа догађаја уочи Илиндана 1998. године. – Међутим, те ноћи сам био ужасно нервозан и раздражљив. Мислио сам да је то због умора. Јер иза мене је била једна бесана ноћ у којој смо водили борбу, па затим дан који сам провео на дежурству, а сад је требало да ноћ проведем у рову. Било је пет минута после поноћи, када сам узео аутоматску пушку и почео да пуцам у ноћ. Исто то је, на мој наговор, учинио и Живковић. Кад данас размишљам о тој ноћи, о својој нервози и пуцању, верујем да је све то било због неког предосећаја. Баш док сам ја пуцао у небо, неко је пуцао у мог брата.

Ту ноћ Бранко Ђурићић заноћио је у рову, на положају изнад свог села. Заједно са њим били су Петар Белић, полицајац из Кијева, који је био вођа смене и Ненад Николић из Дрсника.

Била је поноћ када је Бранко одлучио да на тренутак изађе из земунице. Неколико минута касније, када се враћао назад, његови кораци су пробудили Николића, који је спавао. Буновни резервиста се уплашио да је непријатељ, зграбио пушку и у силуету која се приближавала испалио два метка. Меци су Бранка погодили у стомак, наносећи му тешке повреде.

– Пуцњава је разбудила Миодрага и Драгољуба, синове мог покојног девера Јордана, који су спавали у својој кући. Чули су Бранково јаукање. Прво су дотрчали до штаба полиције који се налазио у нашој кући, а онда горе, до рова, који се налазио изнад кућа – објашњава Душанка. – Затекли су мог сина тешко рањеног. Губио је много крви. Љубиша га је превезао у Дом здравља у Клини. Одатле су их упутили у болницу у Пећ. Кад су га донели до операционог стола, мој син је издахнуо.

Тужна вест је исте ноћи стигла и на Паштрик, у касарну Врбница, до водника Ђорђевића.

– Кад му је полиција јавила да ми је брат погинуо, водник је довео једног војника да ме замени, а мене послао на спавање. Није ми ништа рекао. Био је тмуран, али ја сам његово лоше расположење повезивао са мојом пуцњавом. Нису ме будили до једанаест сати, када ме је Ђођевић позвао код себе. Саопштио ми је да је Бранко рањен. Ја сам рекао да није рањен, већ да је мртав. Тада ми је признао истину.

Бранко је сахрањен 3. августа на гробљу у Великој Плани. Славиша је на Паштрику остао до новембра, када је кренуо за родитељима.

Кућа и помоћне зграде у Доњој Грабаници су запаљене и срушене. Имовина опљачкана. Породична шума, која се простирала на шест хектара, углавном посечена. Њиве, два хектара, које су због наводњавања из реке Бистрице давале огромне приносе, зарасле су у коров.

Ђуричићи се више нису враћали у родно село.

– Прошле године скупила сам снаге и пошла у завичај – завршава своје казивање Душанка. – На улазу у село, кад сам видела сву ту пустош, сав тав јад, позлило ми је. Мислила сам да ћу цркнути. Вратила сам се за Велику Плану.