СУД И СКУПШТИНА СРБИЈЕ ПРЕСУДИЛИ – 7. јул 1941. је дан тешког злочина и велике српске срамоте

Жикица Јовановић Шпанац је у недужног жандарма Богдана Лончара пшуцао из пиштоља, док је Цветин Солдатовић жандарма Миленка Браковића убио из пушке

Пише: Душан Марић

7. јул 1941. године, који поједини другосрбијанци, аутошовинисти којима су Хрват Јосип Броз и комунизам дражи од српског народа и даље прослављају као празник, није био никакав дан устанка српског народа против фашизма, већ дан злочина, дан када су двојица комуниста, из идеолошких разлога, као обични разбојници и терористи, убила двојицу српских жандарма, који су, обављајући свој посао, на бициклу обилазили сеоски вашар који се одржавао поводом великог православног празника Ивандана.

Још пре 14 година 11. децембра 2008. године, Окружни суд у Шашцу, поступајући по тужби потомака жртава комунистичког терора, је пресудио да Богдан Лончар, жандарм којег је Жикица Јовановић Шпанац, на запрепашћење окупљеног народа, из чиста мира, хладнокрвно, убио пуцњем из пиштоља и жандарм Миленко Браковић, којег је други комунистички авантуриста Цветин Солдатовић убио из пушке нису били никакве слуге окупатора, већ људи који су тог дана на вашару у Белој Цркви код Крупња обављали посао од којег су издржавали своју породицу.

Испитивањем сведока, детаљним чешњањем обимне документације и претресањем догађаја судско веће, којим је председавао судија Гојко Лазарев, је без сумње утврдио да су Шпанац и Солдатовић убили невине људе. Лончар је у Рађевину избегао из НДХ, а иза њега је остао једногодишњи син Зоран, којег је добио у браку са Божицом, кћерком Рада Ђукића, добровољца који је бродом дошао из Америке да ратује за слободу Србије у Првом светском рату. Иза Браковића је остала вереница, два брата и три сестре.

Уважавајући ове чињенице Скупштина Србије је 9.јула 2001. године укинула 7. јули као државни празник.

Злочин је осудила и Српска православна црква која је у порти Цркве светог великомученика Георгија недужно убијеним жандармима подигла споменик.

Мештани Беле Цркве су на споменик убијеним жандармима поставили спомен-обележје, белу камену књигу са речима „Никад више“.

Пуцање у полицајце који су вршили своју дужност и двоструко убиство  у Белој Цркви догодило се у време када Срби још увек нису били јасно подељени на партизане и четнике, када је и већина комуниста и већина монархиста сматрала да се окупатору треба супроставити заједничким снагама свих родољуба, без обзира на националну припадност, веру и идеолошко определење.

У свакој правној држави двојица комуниста би после рата одговарала за тешко убиство државних службеника почињено са предумишљајем. У Србији се ово братоубиство, почињено на велики православни празник Ивањдан, деценијама славило као дан устанка. Чак десет година након што су социјалистичка Србија и СФРЈ престале да постоје.

Али чак и да 7.јула 1941. године нису убијени државни службеници, већ немачки војници, историјске чињенице и историчари непобитно кажу да се тај дан не био могао славити као дан устанка српског народа. Из низа разлога.

Историјски је факат да су устанак у Србији подигли четници. Три месеца пре лажног устанка Хрвата Јосипа Броза и његових присталица.

Краљевина Југославија је капитулирала 17. априла 1941. Само четири дана касније, 21. априла, у Доњем Добрићу у Поцерини, једно оделење Јуришног одреда Југословенске војске напало је Немце. У тој акцији убијен је један немачки потпоручник, док су други потпоручник и један поднаредник рањени.

Друга група краљевих војника која није признавала капитулацију је 1. маја, недалеко од Пожеге, напала немачку колону. У жестокој борби десеторица српских војника су заробљена и одмах стрељана.

Половином маја и 16. јуна 1941. на планини Јавор вођене су борбе између Немаца и војника Краљевине Југославије. Сељаци из села Брнчар на Копаонику су се 5. јула оружјем супроставили албанским жандармима и немачким војницима из јединице која је имала базу у Косовској Митровици.

Припадници војске Драже Михаиловића су 28. маја код Љуљака, на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, напали једну немачку моторизовану колону.

Проглашавањем 7. јула за дан устанка  Броз и комунисти се нису огрешили само о четнике и историју, већ и о своје присталице, припаднике партизанског покрета.

Наиме, 2. јула 1941. године у шуми Јутина, у Подгорини, борци Ваљевског партизанског одреда напали су и заробили су 14 немачких војника, разоружали их, свукли до гаћа и кошуље и пустили да слободно оду у Ваљево.

Али, очигледно, за Јосипа Броза и српске комунисте значајније је било убиство два Србина, (под)официра српске полиције, него заробљавање 14 окупаторских војника.

Не навијам ни за партизане, ни за четнике, али сматрам да би за српски народ и Србију било далеко боље (а то су потврдили догађаји из деведесетих, распад СФРЈ и верски ратови на њеним развалинама, као и данашња ситуација са окупираним Косовом и Метохијом) да су у Другом светском рату победили равногорска идеја, четници и Дража Михаиловић.

Као што сматрам да су (уз уважавање свих олакшавајућих околности за четнике) партизани дали већи допринос слому Хитлерове војске и осталих окупационих снага, као и уништењу геноцидне НДХ. Да би на крају рата, уз помоћ Црвене армије, енглеског и америчког оружја, однели победу и преузели власт у Србији и Југославији.

Једна од пресудних премиса за доношење суда о устанку и о томе ко је заслужнији па је Западна Србија 1941. била прва ослобођена територија у окупираној Европи јесте чињеница да су четници ослободили прва села и градове у Србији  (31. августа устаници под командом краљевог потпуковника Веселина Мисите ослободили су Лозницу и заробили 93 немачка војника, убрзо су ослобођени рудник Зајача, Бања Ковиљача и већи део Подриња).

Већ три деценије у Србији се говори о потреби националног помирења, пре свега помирења партизана и четника. Односно њихових потомака.

То помирење онемогужавају управо они  који и даље 7. јул доживљавају и обележавају као дан устанка. Дан почетка грађанског рата. Који ће Србију коштати више десетина хиљада живота. И подела које се и данас осећају.

Ако Србија треба да обележава дан устанка против окупације од стране Хитлерових нациста, Мусолинијевих фашиста, хрватских усташа, Бугара и Мађара, а требала би, онда за то треба одабрати неки примеренији  датум. Дан у којем су Срби заиста извели прву оружану акцију против окупатора или један дан из првих устаничких месеци који ће асоцирати на јединство српског народа, а не на поделе.

Зашто то не би био 19. септембар дан када су се Тито и Дража први пут срели у Струганику, у кући Живојина Мишића и постигли споразум о заједничкој борби против окупатора?