СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (10) – Зоран Маринковић из Милошевца у уторак отишао у рат, у четвртак погинуо

БИО ЈЕ БОЉИ ФУДБАЛЕР ОД ПЕРИЦЕ ОГЊЕНОВИЋА (отац Димитрије)

Душан Марић

(Из књиге „Рано истргнути божури“, коју сам објавио 2013. године)

Зорана Маринковића, двадесетпетогодишњег младића из Милошевца, родитељи Димитрије и Љубинка су у уторак ујутро у рат испратили, а већ у четвртак увече из Источне Славоније у село поред Мораве кренула је вест о његовој погибији.

– Очекивали смо новости о томе на које је ратиште упућен, где је смештен, да ли је опасно, с ким је у јединици, а стигла нам је вест да нашег детета више нема  –  јадикује Димитрије (68), панзионер „Воднезаједнице“ у Смедеревској Паланци. – Све се одиграло одједном, на брзину. Имаш сина, имаш наследника, машташ о његовој женидби и унуцима, а онда ти одједном кажу да то избришеш из своје главе и душе, јер ће ти га сутра донети затвореног у мртвачки сандук.

Љубинка каже да жали што њихов син на ратиште није отишао дан раније. Можда би му судбина била другачија.

– Био је отишао у понедељак, али се због нечега вратио. Не сећам се, али мислим да је одлазак одложен због превоза. Или је он можда погрешио датум. Као да нам га је судбина вратила да га се још један дан нагледамо, да са њим још коју реч прозборимо.

Тог јутра кад је кренуо и поздравио се са родитељима, Зоран се на капији још једном окренуо да подсети мајку да не заборави да храни голубове. До његовог повратка. Прошла је двадесет и једна година а Љубинка још увек храни голубове, као да ће се Зоран однекуд појавити на вратима.

– Да ме је слушао, не би ишао – каже Димитрије. – Држава треба да се брани, Срби у Хрватској и Босни су наша браћа, један смо народ, дужност нам је била да им помогнемо, али да у томе сви учествујемо. Ни по бабу, ни по стричевима, већ по војним прописима. Па шта коме бог да. Овако, већ од војних вежби, а задњи пут је био на Пасуљанским ливадама, и мобилизације видело се да се зове сиротиња а штеде татини и мамини синови.

Пет година пре него што је добио позив ратне команде да брани отаџбину Зоран је одслужио редовну војску у Дугом Селу код Загреба. Био је тенкиста. После војске није успевао да нађе стални посао, па је помагао родитељима око послова на имању. Слободно време је највише проводио играјући фудбал.

– Цела Србија зна за Перицу Огњеновића из Паланке, играо је за Звезду и Реал из Мадрида – наставља поносни отац. – Мој син је био бољи фудбалер од њега. Да ме је слушао, ко зна докле би догурао. Ако ништа судбина би му била другачија. Али није ме слушао.

За трагичну вест из Церића, где је Зоран погинуо, Маринковићу су чули само неколико часова пре него што ће његово тело бити довезено у Милошевац. Случајно.

– Петак и субота су ми некако били чудни – сећа се Димитрије. – Кад изађем у село, имао сам утисак да ме људи избегавају. Ја пред продавницу, а људи који су до тада седели испред и пили брже-боље се разилазе. Све сам се питао да нисам људе чиме увредио, знам понекад да кажем и неку оштру реч, да будем прек.

Разјашњење је стигло у ноћи између суботе и недеље. Била је прошла поноћ када су Маринковићи чули да неко дозива Љубинку.

– Кад сам изашла угедала сам Гордану Николић, она је неколико улица даље од нас. Стајала је на капији. Извинила се што је дошла тако касно, а онда ми рекла да су њен Радомир и мој Зоран погинули и да ће њихови сандуци сутра бити довезени у село.

Димитрије ни данас не може да опрости надлежним органима то што је вест о смрти сина, који је погинуо бранећи државу, сазнао са два дана закашњења.

– Није нормално и није у реду да ми дете лежи мртво, а да ми нико два дана то не казује. Ја сам та два дана могао да пуштам гласну музику у кући, могао сам да певам или одем на какво весеље, да се осрамотим и огрешим. Знам да није лако доћи на врата и рећи родитељима да им је дете мртво, али како су му послали војни позив и одвели га у рат, тако су морали да у петак ујутро дођу и кажу ми истину. Да нам Гордана није донела црну вест, нама би сандук са сином стигао пред кућу пре него што смо чули да је погинуо.

Био је 24. октобар 1991. године. На славонску равницу и Церић, село под српском контролом, спуштало се вече, када је на ров у којем се Зоран налазио пала граната. Гелери су га погодили на три места, лево раме, стомак и срце.

Смрт је, као и раније, када су Плањани гинули у Церићу, стигла из Нуштра, оближњег села на путу између Винковаца и Вуковара, чији браниоци су успешно одбијали све покушаје ЈНА да га заузме.

– Заједно са њим погинуо је и Радомир. Зеко, тадашњи секретар основне школе у Крњеву, тешко је рањен у леђа. Рањен је још један момак из Плане, у ногу. Пети који је био са њима, знам да је из Лозовика, срећом није ни окрзнут.

Зоран је рођен 13. децембра 1966. године. Четири године касније Маринковићима се родила и кћерка Зорица. Зорица је удата у Смедерево, има кћерку Ивану, која иде у трећи разред гимназије.

– Једна је жива рана што ми сина нема. Друга је што је погинуо на такав начин, у таквом рату. Док су нечији синови гинули, други су своје синове склањали и пљачкали. Бавили се мутним пословима и стекли богатство. Мука ме ухвати кад идући од Плане до Милошевца видим шта су појединци стекли. То се не може поштено зарадити за сто живота. Ја мислио да су комунисти најгори, а ови гори од комуниста.  Али и они су смртни, неће богатство моћи понети са собом.