У НОВОМ САДУ ВЕЧЕРАС БИЛО И 400 ПЛАЊАНА: Србија обележила годишњицу погрома над мученим крајишким народом

Пише: Душан Марић

Величанственим и достојанственим скупом у Новом Саду, у присуству највишег државног руководства, на челу са председником републике Александром Вучићем, великодостојника Српске православне цркве, на челу са патријархом српским Порфиријем, руководства Републике Српске са Милорадом Додиком, Србија је данас поново обележила тужну годишњицу окупације Републике Српске Крајине и злочиначке акције НАТО, хрватске војске и полиције, под кодним називом Олуја.

Србија је данас, пред целим светом, показала да се усправила. И српски проговорила. Србија је данас поново пронашла своју душу. Смисао свог постојања и сталног враћања својој духовној вертикали. Сталног враћања Немањи и светом Сави, Милошу и кнезу Лазару, Карађорђу и Ставану Синђелићу, војводама Путнику и Мишићу, мајору Тепићу и јунацима са Кошара….

Подсећам, 4. августа 1995. године, новопроглашена хрватска држава, уз помоћ снага НАТО пакта, извршила је агресију на Републику Српску Крајину, убила више од 2.000 српских цивила и војника а њих скоро 300.000 протерала у бели свет.

Народна пословица каже да није српски ћутати. А Србија је, на своју срамоту, ћутала. Више од пола века. О стравичним злочинима који су почињени над српским народом. Од 1914. и масовних покоља на десетине хиљада српских цивила у Мачви и Поцерини, преко 1941. и покоља стотина хиљада српских цивила у Јасеновцу, Јадовну, Градишци и другим стратиштима, до ратова који су вођени на развалинама СФРЈ, злочиначке акције Олуја, агресије НАТО на СР Југославију, окупацији и отимања Косова и Метохије.

Тек 2014. године кад су власт у Србији преузели Александар Вучић и Српска напредна странка, Србија је проговорила српски. Па и о злочиначкој акцији Олуја и њеним последицама. О највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата. У којем су стотине хиљада Срба из Книна, Западне Славоније, Далмације, Кордуна и Баније, из својих домова, са своје очевине, протерани у белосветска пространства. Од Новог Зеланда до Чикага и Торонта. Да се више никад не врате у своју Крајину. Да више никад не прошетају очевином, сусретну се са комшијама, очитају славу у својој кући и запале свећу на гробовима својих предака. Да више никад не попију вино из букаре, убрано из винограда засађеног на њивици коју су генерације жуљевитих руку отимале од далматинског љутог камена. Да више никад погледом не загрле драге врхове Велебита, Петрове Горе и Динаре.

Њихове куће су опљачкане и запаљене. Више од 30.000 српских домова нестало је у пламену мржње. Њихове цркве су порушене. Воћњаци и виногради посечени. Гробља оскрнављена. У стотинама српских села и заселака у којима је бујао живот, из којих се у вечерњим сатима, после покошене траве или обраног винограда извијала крајишка песма, сада бујају коров. Влада мук.

Исти такав мук о страдању Крајишника, о затирању трагова постојања потомака Јанковић Стојана и Николе Тесле, је од августа 1995. године владао у Србији. Милошевићева телевизија је вест о агресији на РСК и паду Книна објавила у 18 минуту Дневника. Као неважну вест. Његови наследници Ђинђић, Коштуница, Тадић и остали су мање-више имали сличан игнорантски однос према овој великој националној трагедији.

Зато што нису имали довољно снажан осећај националне припадности, зато што нису били дорасли одговорности коју са собом носи вођење државе и зато да се не би замерили Западу, Загребу, Сарајеву, Приштини…

Александар Вучић је то променио. И проговорио. Без пардона и калкулисања. Не само о Олуји већ, што је подједнако важно, и о ужасним злочинима геноцида који су Хрвати масовно починили у Другом светском рату, кољући и бацајући у јаме читава српска села. Стотине хиљада људи. Не пилића, већ људи. Очева, мајки, браће, сестара, деце у колевкама…Заједно са Вучићем проговорила је и цела Србија. И спасила себи душу.

Пред скоро 300.000 мученика, припадника свог народа, из оне тужне километарске избегличке колоне. Пред 2.000 мученика убијених у Олуји. Пред 40.000 српске деце заклане у Јасеновцу. Пред стотину српске деце коју су усташе, заједно са мајкама, живе спалиле у Оџаку код Купреса. Пред милионима жртава које је српски народ имао у два балканска и два светска рата.

Међу више десетина хиљада достојанствених људи који су се данас окупили у Новом Саду да одају помен страдалим Крајишницима, али и да Хрватској и хрватском народу поруче да нису и никад неће заборавити, било је и чак 400 становника Велике Плане.

Четири стотине потомака хајдука Милована Стојадиновића, чувеног хајдучког харамбаше, који је са Карађорђем подигао Први српски устанак и са њим војевао чувене битке од Мишара до Делиграда. Потомака 3.444 официра и војника, јунака са Куманова, Мачковог камена, Колубаре, Битоља и Кајмакчалана, који су у прва два балканска и Првом светском рату положили живот на олтар отаџбине. Потомака јуначких четника генерала Драже Михаиловића и ништа мање јуначких припадника партизанског покрета који су, борећи се против немачких фашиста и хрватских усташа, свој живот положили на знаним и незнаним ратиштима од  Кадињаче, преко Купреса и Прозора, до Неретве и Сутјеске.

Савременика Весе Новаковића, Слободана Јелића, Миладина Доганџића, Светомира Видића, Слободана Милојевића, Небојше Павловића и још двадесетак војника и полицајаца из Велике Плане који су погинули у последњим ратовима. Стварајући и бранећи Републику Српску и Републику Српску Крајину, бранећи Србију од агресије фашистичке багре из НАТО пакта.

Како је у питању била државна манифестација, Плањани су у Нови Сад отишли у организацији Општине и Српске напредне странке, са шест аутобуса и више од десет аутомобила, предвођени председником општине Игором Матковићем, замеником Марком Шућуром и њиховим сарадницима.

А да није у питању само пуко испуњавање државног посла или страначког задатка, говори чињеница да је у сваком аутобусу било од пет или десет људи који су стајали али који су између два слободна избора која су имали: да се врате кући или по летњој жеги крену за Нови Сад и одају почаст својој палој и страдалој српској браћи, одабрали ово друго.

Србија памти, Велика Плана памти. Памте шта је било јуче, да би боље знале којим путем треба да крену сутра. А порука из Новог Сада је јасна и гласна: то је пут сећања на своје жртве и своје јунаке и пут одбране слободне српске државе.

И ко год покуша да омаловажи достојанствени скуп у Новом Саду, ко год покуша да омаловажи организовани масовни одлазак Великоплањана на обележавање годишњице епског страдања крајишког народа, рачунајући да ће дневнополитичким паметовањем и критизерством и на овој, изузетно значајној, државној и националној теми прикупити неки јефтини лајк на Фејсбуку или дискредитовати садашњу власт у Србији или општини, тај је или патолошки злонамеран, или је Србин са фалинком или је напросто – будала.