Вучић све више као Тито

Пише: Душан Марић

У вођењу споњне политике Александар Вучић све више подсећа на Тита. Што су већи притисци да се Србија одрекне своје самосталности, да постане банана држава,  то је његов отпор тим притисцима  одлучнији и недвосмисленији.

Јосип Броз је био стешњен између Стаљиновог Совјетског Савеза, с једне и Америке, Енглеске и Француске, с друге стране. Играо је покер и са једнима и са другима, 1948. са Стаљином је заиграо и руски рулет, али му се не може порећи да је храбро и тврдоглаво чувао суверенитет своје комунистичке творевине.

Вучић је данас у сличној ситуацији. Чак и тежој. Јер пре 60-70 година Руси и Запад су размењивали бомбастичне изјаве, данас размењују бомбе. На украјинском полигону воде прави рат, у којем две стране од оружја нису употребиле још само нуклеарно оружје. Тада је половина Европе била на једној, друга половина на другој страни, постојала је равнотежа. Данас је сва Европа на једној страни, Русија на другој а Србија на – својој страни.

Као и Тито својевремено, председник Србије карта и са једнима и другима, обећава се и једнима и другима а истовремено време које купује вешто користи да ојача самосталност Србије, да прошири маневарски простор у којем ће моћи да настави са вођењем самосталне политике.

Само у последњих десетак дана Вучић се два пута на светској позорници представио као државник, који води рачуна о интересима своје земље, ма колико га то доводило у врло незавидну, чак и ризичну, личну ситуацију.

Његова бесједа у Уједињеним нацијама био је час из међународног права, реал политике и патриотизма и одбране суверенитета земље коју представља. Протеклих дана чуо сам и прочитао бројне коментаре и најострашћенијих противника Вучића и његове политике који су му одавали признање за наступ у Њујорку. И по садржају и по храбрости.

Не сумњам да је, док је говорио, председник Србије био предмет зависти бројних лидера других земаља који су жалили што не могу исто тако. Боље речено што не смеју.

Таквим наступима, Вучић јача свој углед и положај али и углед и положај Србије. Ако преживи, при чему не мислим само на политичко преживљавање, а то неће бити лако, јер силни и моћни не опраштају непослушност и самосталност, биће неформални лидер трећег света. Под којим подразумевам све оне државе које желе да буду слободне и независне а не да (поново) буду ни англосаксонске колоније, ни руске губерније.