Мујо кује коња по мјесецу – Гусларске лагарије о Вучићима и Косову

Пише: Душан Марић

У јесен 2015. године отишао ја у Радовање, на крсну славу код једног пријатеља. Тамо где смо секиром средили најбољег међу нама, Карађорђа. Јуначки, на спавању. Међу кршњацима је био и игуман из једног манастира. Чаша по чаша и десетерачки се дохватисмо политике и Косова.  Игуман нам, у поверењу, заветним тоном, саопшти да ће на пролеће почети рат на Косову и Метохији. Уз помоћ Путина и његових 10.000 тенкова, који само што нису кренули негде са Урала, очас ћемо поразити НАТО а милион и кусур Албанаца протерати преко Проклетија.

Већ седам година идем на исту славу и слушам исто игуманово вјерују како ће на пролеће почети рат на Косову. Што је најгоре, све ове године исту причу гусла и бар пола гостију који су присуствовали оној првој слави 2015. године. Али рат на Косову никако да почне, Путинови тенкови се нешто заглавили код Харкова и Херсона, не могу да одмакну ни 20 км од Доњецка а уместо Албанаца који замичу на југ преко Проклетија, Срби замичу на север преко Ибра.

Е исто тако десет година, сваког боговетног дана, бар неколико пута чујем или прочитам како ће Вучић признати Косово. Готова ствар. Узалуд мученик понавља да му то не пада на памет, узалуд је у међувремену јавном и тајном дипломатијом успео да направи невероватан подвиг (раван победи Чукаричког над Реалом у Мадриду) и убеди владе 20 држава да повуку признање приштинске државе, поменутој гусларској болести нема лека.

Још од 2016. године поједине новинарске нарикаче објављују како је Вучић тешко болестан и како му није остало више од неколико месеци живота. А он све ове године и даље сваког дана ради ударнички као Алија Сиротановић. И трчи с једног на други крај Србије више него што је највећа радилица у историји Партизана Никица Клинчарски трчао са једног на други дио терена на стадиону ЈНА.

Исти ти, у истим новинама, често и у истим текстовима у којима Вучића сахрањују, ексклузивно најављују како ће Вучић побећи из Србије. За месец дана. У једном тексту ће побећи на  огромне латифундије које је купио у Чилеу. У другом иде у Уједињене Арапске Емирате. У четвртом ће у Венецуелу, Иран, Русију…Више пута је пресељаван и у САД, јер побогу, он је од почетка човек Вашингтона који је доведен на власт у Београду да изда већ издано Косово и да онда иде да се брчка у Мајамију и троши милијарде које је наводно опљачкао од грађана Србије.

У једном тексту истог аутора, уредника седмичног таблоида, то је 10 милијарди долара, у другом 20 а у трећем тексту 50 милијарди долара. Па како којем читаоцу одговара.

Својевремено је била мода да у сваком добром ресторану у Србији ради „бивши Титов кувар“. Већ десет година мода је да се сваки добар ресторан у Србији проглашава за власништво Андреја Вучића. И свака успешна компанија приде.

Колико је трачарење „из поузданих извора“ отишло далеко сведочи следећи пример. Седим пролетос са својим пријатељима Дејаном Павковићем и Дејаном Писаревићем, потпредседником ЈС,  у етно ресторану на Тари. На путу за Сарајево, Купрес и Бугојно, свратили на јагњетину. На позив власника ресторана, Павковићевог пријатеља. После две-три шљивовице, гласно хвалимо и јагњетину и ресторан. У пола разговора, прилази нам господин од суседног стола и тихим гласом,  „у поверењу“, пита:

-Момци, знате ли ви чији је ово ресторан?

-Немамо појма.

-Андреја Вучића!

-Ма, је ли то могуће – прави се наиван власник ресторана.

-Сто посто.  Рекли ми људи који знају.

И тако, људи ми рекли. Трла баба лан. Десет година измишљања свега и свачега. И све је дозвољено. Само нек побеђујемо цео свет. Или нек је  против председника државе и његовог брата. Измишљања рата, болести, авиона и камиона. Људска машта и папир ионако трпе све. А правосуђе нам је, богу хвала, слободно.

Пре три дана је била света Петка. Поново сам за софром у Радовању  слушао мртво озбиљног игумана како, загрејан рујним вином из подрума Радовановић, за пролеће, „чим гора озелени“, најављује љути бој за Косово. У којем ћемо се Албанцима осветити за Милоша и Лазара.

Лека нема, лудило неће престати. Већ замишљам тамо неку 2089. годину. Освануо леп и сунчан Ђурђевдан, па ја изашао да мало протегнем ноге по рајским стазама. Кад оно Тањуг јавља да је почео рат на Косову. После неколико минута звони мобилни. Игуман из Радовања.

-Е, мој Марићу. Кажем ја теби да ће на пролеће почети рат на Косову, а ти ми не верујеш.