Радован српску заставу са Кајмакчалана и Динаре развио у Катару

Пише: Душан Марић

И Велика Плана је имала свог представника на утакмици са Бразилом. И своју заставу. Другачију и лепшу од свих које су ових дана виђене на Арабијском полуострву.

Са трибина стадиона Лусаил у Катару фудбалере репрезентације Србије бодрио је познати плањански привредник Радован Димић.

И оно што је за ову причу и за мене  много важније, он је на овом фудбалском спектаклу развио српску заставу.

И то не било коју заставу, купљену за ову прилику у некој београдској продавници спортске опреме у или на неком катарском штанду, већ српску тробојку коју сам, најчешће у друштву са мојим пријатељима Дејаном Писаревићем и Дејаном Павковићем, у последњих неколико година више пута развијао на Кајмакчалану, Куманову, Зејтинлику и Газиместану, али и на Шар планини, Олимпу, Битољу, Пелистеру, Мачковом камену, Зебрњаку, Карпатима, Ртњу, Голији, Чврсници, Великом Виторогу, Радуши, Великој Шуљаги, Малој Плазеници, Маловану, Цинцару, Великом Врану, Миџору, Кадињачи, на Принциповом мосту у Сарајеву и другим балканским планинама и знаменитим местима из српске историје.

То је прва српска застава која је после 31 годину развијена изнад Призрена и која се на годишњицу Олује вијорила на највишем врху Динаре.

Та застава је више пута походила Пећку патријаршију, Високе Дечане, Велику Хочу и Ораховац, Грачаницу, Бањску, Драганац, Гориоч, манастир Светих Архангела, храм светог Ђорђа, Богородицу Љевишку, Крупу код Бањалуке, Српско војничко гробље на Романији, Јасеновац, Саборну цркву у Сарајеву, цркву светог Спаса, православне цркве у Купресу, Дувну, Гламочу, Бугојну и бројне друге српске светиње.

Сјај ове заставе на стадиону у Катару није засенила ни кукавичка и безидејна игра репрезентације Србије, чију су фудбалери више наличили на бабе него на борце за победу и част своје земље а селектор на човека који не зна ни куд је пошао, ни где је стигао и који после утакмице није изговорио ни једну једину реч самокритике.