У 7 ДАНА 250 МРТВИХ и 200 ЗАРОБЉЕНИХ: 31 година од чувене битке на Купрешком пољу

Пише: Душан Марић

 

Данас се навршава 31 година од битке коју су 3. априла 1992. године, на Купрешком пољу, прелијепој равници која се уздиже на 1.100 метара над морем, водиле јединице ЈНА и српски добровољци, међу којима су најбројнији били добровољци из Србије, са једне, а регуларна Хрватска војска, јединице Територијалне одбране из Западне Херцеговине, хрватски добровољци и плаћеници из више европских земља, са друге стране.

Од великог војничког окршаја, каквих је мало виђено у ратовима на развалинама СР Југославије али који је остао у сјенци много мањих и стратешки мање значајних а, за потребе политике, медијски извиканих битака.

 

Битка се одиграла на Купрешком пољу, десетак километара јужно од Купреса, на обалама ријечице Милач и понорнице Мртвица, па су поједини епски настројени Срби тих априлских дана правили паралелу са Косовским бојем, који је такође вођен у равници, на обалама ријека Лаб и Ситница.

Занимљиво је да је битка вођена на годишњицу оснивања злогласне усташке творевине НДХ, која је само пола века раније на Купрешкој висоравни звијерски уморила најмање 1.036 српских цивила. Међу њима и 300 дјеце. од којих је 255 било млађе од десет година. 594 жртве убијене су из ватреног оружја,  218 мученика је бачено у јаме, 175 жена и дјеце је живо спаљено а 49 жртава је заклано.

Само у Горњем Маловану, селу у чијем атару се одиграла априлска битка 1992. године и само у једном дану, 28. јула 1942. године, припадници усташке Црне легије, под командом Јуре Францетића, патолошког кољача којег поједини Хрвати и данас славе као хероја, убили су 71 српског цивила, међу њима 32 дјеце. Само двоје малишана имало је више од пет година, седморо је било млађе од годину дана а троје је убијено прије него што су родитељи стигли да их крсте и дају им име.

Негдје послије осам сати 10. априла 1992. године, тенковска чета под командом потпуковника Миле Аћимова, у чијем саставу је била и батерија моћних прага,  добровољци из Србије и Купрешани који су се пријавили да учествују у ослобађању Горњег и Доњег Малована, кренула је из Купреса према положају хрватске војске код Горњег Малована.

Наруку им је ишла густа магла, јер Хрвати нису могли да их виде. А да би ефекат изненађења био већи, оклопна колона је ишла полако, са минималним гасом, да би се што мање чуо звук мотора.

Игром судбине, када је колона стигла на 500-600 метара од хрватских положаја магла се нагло дигла. Аћимов је наредио јуриш.

Осим са пјешадијом, линију испред Горњег Малована Хрвати су бранили са најмање четири тенка М 55 (још један је био у резерви у Шујици), два транспортера М 36, оклопним возилом БВП М 80, три топа „зис“ и 4 бестрзајна топа.

Хрватска линија одбране је била релативно добро утврђена и припремљена за (очекивано) дужи боравак, што се види и по томе да су у захват пута Купрес – Ливно довучени и укупани бетонски заклони за оклопна средства.

Колико су хрватски војници били изненађени изненадном појавом непријатеља говори и чињеница да ни три деценије касније преживјели не могу да се сложе из ког правца су српски тенкови „банули“. Чак и поједини озбиљни историчари и заповједници хрватских снага понављају глупост да су на поприште битке стигли из правца Гламоча, са висоравни Хрбљина.

Развила се битка која није дуго трајала али после које је на бојишту, око пута Купрес – Ливно – Сплит, остало покошено 120 хрватских бораца. Међу њима су нађени поједини заповједници „жутих мрава“ из Вуковара, али и плаћеници и добровољци из Пољске, Естоније, Аргентине, Украјине и Њемачке…Послије рата, након што је Купрес војнички и политички припао Хрватима и Федерацији БиХ, Хрвати су на мјесту битке својим ратницима подигли два споменика.

Хрватска војска се у нереду, преко Купрешког поља и Доњег Малована, повукла у Шујицу и Томиславград а тенковска колона ЈНА је гонећи непријатеља ушла у Доњи Малован и тако послије недјељу дана ослободила и ово мјесто.

Ослободиоце су у пустом селу дочекала само тијела 11 мјештана, припадника Територијалне одбране и цивила, које су хрватски војници убили 3. априла, када је хрватска војска и почела напад на Купрешку висораван. Све становништво које се у селу затекло у вријеме напада, више од 90 жена и дјеце, хрватски војници су заробили и одвели у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској.

 

Лијево од мјеста главне битке, борци мркоњићког батаљона из састава 30. партизанске дивизије ЈНА ушли су у српско село Рилић а затим кроз Занаглинску шуму избили у рејон Пилиповића поља, гдје су су се сусрели са припадницима ТО Равног, који су седам дана бранили и одбранили своје село.

По хрватским изворима, у борбама за Купрес од 3. до 10. априла њихови губици износили су 160 мртвих, међу њима 29 припадника Купрешке бојне и 19 цивила. Највећи дио њих је погинуо у борбеним дејствима, највише у борбама које су 6. и 7. априла вођене у селима Злосела и Османлије, али је неколико њих убијено у заробљеништву у Книну, у које је одведено више десетина заробљених купрешких Хрвата, територијалаца и цивила. Колико је аутору познато, породице неких од њих још увијек узалуд трагају за посмртним остацима својих најмилијих.

Хрвати су изгубили и два тенка и два оклопна транспортера.

Међутим, ако се има у виду то да због хаотичне ситуације у којој су били након изгубљене битке на Купрешком пољу Хрвати сигурно нису имали времена да се детаљно баве пребројавањем мртвих и несталих из разноразних „шарених“ јединица које су учествовале у агресији на висораван и да се у њиховим бројкама страдалих уопште не спомињу страни плаћеници, вјероватно је да је број погинулих хрватских војника и цивила између 170 и 180.

На српској страни мртвих је било 81. Осам погинулих војника ЈНА и добровољаца. Четрдесет и пет погинулих територијалаца  (31 у Купресу, 7 у Маловану, 3 у Занаглини, 2 у Рилићу, 1 у Ботуну и 1 у Равном.). Девет убијених цивила (3 у Доњем Маловану, 3 у Ботуну, 2 у Занаглини и 1 у Купресу). Од око 180 територијалаца и цивила који су одведени у логоре (више од 90 из Доњег Малована, педесетак из Купреса, 19 из Беговог Села и Оџака), слободу није дочекало њих 20. Тројица су подлегла чудовишно суровом мучењу у логору Лора и логору у Вргорцу, а 17 је након вишедневног мучења убијено. Хрвати још крију посмртне остатке њих 16.

Дакле, на српској страни укупно су погинула 64 војника и територијалца родом са Купрешке висоравни, девет цивила са Купреса и осам бораца ЈНА из других општина и крајева СФРЈ. Међу њима и двојица војника са Косова и Метохије.

Занимљиво је и то да су значајно учешће у априлским побједама ЈНА на Купрешкој висоравни имали војници Албанци и Мађари.

Аутор овог текста је 7. априла 1992. године, на Благовјести, у Купрес, који је тог дана пао у српске руке, ушао у транспортеру у којем су посаду чинили искључиво Албанци.

Успјешном нападном операцијом ЈНА командовали су пуковници Станислав Галић и Станко Лисица, а у њој су учествовале јединице Бањалучког и Книнског корпуса ЈНА.

Наставак српско-хрватске купрешке драме и трагедије од 10. априла 1992. године одиграо се тог дана поподне у сто километара удаљеном Сплиту, у логору Лора. Српске територијалце заробљене у претходних седам дана на Купресу, поломљене од свакодневног мучења, Хрвати трпају у камион, који одлази у правцу Задра.

Око поноћи, на непознатој локацији, полицајци из пратње прозивају осморицу Купрешака и са камиона их одводе у ноћ. Ни 31 годину касније не зна се гдје су убијени, нити су њихова тијела предата породицама.

  

ЈНА и српска страна нису искористиле посљедице велике побједе на Купрешком пољу. Наиме, након повлачења са Купреса, међу хрватским становништвом у Шујици, Томиславграду и Ливну завладала је свеопшта паника. Једној групи заробљених купрешких територијалаца и цивила, који су држани заточени у  гаражи у Еминовом Селу код Томиславграда, стражар, хрватски војник, је рекао да од Купреса „иде 1.000 српских тенкова“ и да ће „пасти све до Мостара и Сплита“.

Међутим, само дан послије ослобађања Купреса, 8. априла, међу Србима је дошло до великог неслагања око даљих ратних дејстава. Дио бораца и команданата јединица тражио је да се иде све до Сплита, други дио, а посебно руководства општине Купрес и владајуће СДС, се томе енергично супроставио. Уз став да треба заузимати само српске етничке просторе. По систему, шта ће нам Дувно и Ливно, то припада Хрватима.

Данас на Купрешкој висоравни постоје двије општине. Град, са околним хрватским и муслиманским селима, али и са српским селима Равно, Вуковско, Рилић, Барјемовци, Занаглина, Горњи и Доњи Мушић, Омар, Доњи и Горњи Малован, припада хрватској општини Купрес. Сјеверозападни дио висоравни, са селима Благај, Мрђеновци, Ново Село и Шеменовци, припада српској општини Купрес.

У Српском Купресу живи око 300 Срба. Још око 120 живи с друге стране дејтонске границе, у Равном, два Малована и Рилићу. У граду Купресу, у којем су прије рата чинили 60 одсто становништва, данас живи још осморо Срба.

Мада званични подаци и попис становништва говоре да их је четири пута више, у Купресу, општини која припада Федерацији БиХ, стално живи једва нешто више од 1.200 Хрвата. Дио је отишао за вријеме рата и није се враћао у завичај, а значајан број је отишао у Њемачку и друге западне земље након пријема Хрватске у ЕУ. Јер сви Хрвати у БиХ добили су хрватске пасоше и држављанство.

Највише Срба избјеглих са Купреса живи у Бањалуци и околини. Али заједнице Купрешана постоје и у Шипову, Бијељини, Приједору, Прњавору, Новом Саду…Стотине њих отишле су у бијели свијет и тугу за завичајем тугују у Чикагу, Торонту, Бечу, Мелбурну, на Новом Зеланду.

Оба Купреса су неразвијена. Оно што радује јесте чињеница да за три деценије од завршетка рата није забиљежен ни један озбиљнији међунационални инцидент. Срби који живе у федералној општини Купрес нису имали проблема ни са властима, ни са појединцима. Срби са српског дијела висоравни који долазе у Купрес, највише због лијечења и вађења различитих докумената, све ове године наилазе на љубазан пријем. Хрвати који долазе у Ново Село и остала српска села такође.

Три деценије послије велике битке који су водили на Купрешком пољу, осам деценија послије страшних покоља српских цивила у Маловану, Благају, у Катанићима, Оџаку, Беговом Селу и на Боровој Глави и двадесет и осам година од завршетка рата у којем су се борили да једни друге заувјек протјерају са Купрешке висоравни, купрешки Срби и Хрвати имају заједничку бригу – како очувати живот у завичају.

Већину и у једном и у другом народу, као и међу малобројним муслиманима, чине старији људи. Млади неповратно одлазе у правцу Сплита, Загреба, Сарајева и Бањалуке.

Ако се настави овај тренд питање је да ли ће за тридесет година имати ко да обиљежава годишњице међусобних битака и страдања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *