МУКЕ ДОСОВСКИХ ПУЧИСТА: Како насиље лепо упаковати и нашминкати

Пише: Душан Марић

На првом протесту опозиције одржаном по паролом „Србија против насиља“, након два масакра у којима је око 40 породица завијено у црно, један од говорника, познати новинар, позвао је младу Србадију да узмe пушке. И у црно завије још неколико хиљада породица. Укључујући и породицу председника државе. За којег је предложио одсецање главе. Мада, судећи по последњем протесту, неки сматрају да је прикладније да се председник Србије, за којег је гласало 2.200.000 грађана, обеси.

Онда је други љубитељ људских права Јово Бакић, професор универзитета, запретио да ће чланове СНС  јурити по улицама. Ни по јада што ће бежати по улицама, већ ће, прети професор универзитета, пливати по Сави и Дунаву. Ко зна добро да плива. Ко не зна, пловиће. Као несрећни младић из Сплита Матеј Периш. Или као Срби са Козаре, из Босанске крајине, са Баније и Кордуна, из Славоније….Који су десетак дана након ударца маља или каме у логору Јасеновац мирно пловили поред београдских кејова.

Након ових и сличних вербалних испада, опозициони лидери се труде да умире јавност и докажу да њихови протести нису насилни. Па као дечији хор Леонтине Вукмановић понављају: нећемо насиље. Нећемо дијалог. Нећемо ни изборе. Хоћемо само власт. По сваку цену. И нећемо стати док је не приграбимо. А онда нападате Миленка Јованова због изјаве да провоцирате грађански рат.

Блокирање улица, посебно моста Газела, на међународном ауто-путу, је насиље. Угрожавање слободе кретања. Не може право Маринике Тепић, Симе Спасића, нити било ког другог, да на улицама искажу свој политички протест бити изнад права грађана да се слободно крећу тим улицама.

И парола „Све мора да стане“ је својеврсно насиље. Кад у једном друштву намећете да се нешто мора, а није законом прописано, то је ултиматум. Претња. Као и кад блокирате седиште председника државе. Не шаље се добра порука ни кад као ексклузивног говорника на скупу против насиља најавите Драгана Бјелогрлића, познатог по томе што, пред камерама и двадесет људи, у хотелу, по глави свог старијег колеге, режисера првог српског филма о Јасеновцу,  млати песницама као по врећи за ударање.

Насиље је и кад власти поставите захтеве, за које знате да су неприхватљиви,  и дате јој ултиматум да их испуни за седам дана. Под ултиматумом нема дијалога. Насиље је и кад од окупљених грађана тражите да председнику државе скандирају „готов је“.

Исто се од истих скандирало и Слободану Милошевићу. И Милошевић је стварно био готов. „Патриоте“ Ђинђић, Батић и друштво су га на највећи српски национални празник Видовдан продале Западу за пет милиона долара (никада није утврђено где су завршиле те паре, извесно је једино да нису завршиле у буџету Републике Србије), након чега је одведен у Хашки трибунал и тамо убијен.

Замало је била готова и Србија. Економски је опустошена. Затворене су стотине фабрика. Извршена је пљачкашка приватизација. Више од 450.000 радника је избачено на улицу. Председници и други високи званичници Србије, Српске и РСК, као и војни и полицијски генерали који су командовали одбраном СР Југославије од агресије НАТО су изручени Хашком трибуналу.

Треба ли да подсећам да је убрзо после Милошевића био готов и Ђинђић?

Опозиција има право да протествује. Чак и да покушава да пучем преузме власт. Не би то у Србији било први пут. И пучеви и убиства владара су нам традиција. Већину њих, од Карађорђа до Милошевића и Ђинђића, смо рокнули. А после их уз гусле опевали. Али богохулно је за покушај државног удара користити шок који ју Србију преплавио након масовног убиства деце.

Легитимно је и право опозиције да руши Александра Вучића. Али национално одговорна опозиција би водила рачуна да рушећи председника државе не руши и државу. А сад је, с обзиром на ситуацију у којој се Србија налази (Косово, рат у Украјини, одбијање санкција Русији…)  баш то у питању.