О ХАЈЦИ КОЈУ РУКОВОДСТВО „МАСУКЕ“ ВОДИ ПРОТИВ МЕНЕ: Ево шта кажу чињенице

Пише: Душан Марић

На Божић ујутро, на званичној Фејсбук страници Центра за културу „Масука“ у Великој Плани, осванула је објава у којој се, на сексистичкој основи, вређа председница Скупштине Србије Ана Брнабић и на увредљив начин коментаришу њена приватност и породично стање.

Исте ноћи, на тој страници, објављено је још неколико непримерених, приватних и претећих садржаја, које ни са овом установом, ни са културом, немају баш никакве везе.

Двадесет дана раније, око Светог Николе, из канцеларије Центра нестао је печат установе. Нестанак није пријављен полицији, иако је в.д. директора установе Бојан Маринковић по закону био дужан да то уради истог дана по сазнању да је печат нестао. Није довољно само печат прогласити неважећим, већ и утврдити како је нестао и ко је за то одговоран.

В.д. директора је месецима тврдио да је променио стару и да само он има нову приступну шифру интернет страници установе.  Осмог се износи аргумент да га има и Ана Симовић. Деветог ми председник општине каже да му је в.д. директора рекао да приступну шифру имају он, Ана Симовић, Мирослав Јовановић и Слађана Казаковић. Данас ми два радника Центра тврде да приступ интернет страници има и нека Маја, која уопште није запослена у установи. А више радника установе ми тврди да приступну шифру има и један гардеробер. Као у мексичким сапуницама или Задрузи.

Прво се тврди да је скарадна објава објављена на лажном профилу, а кад је та лаж пала у воду, иде прича да је то објављено са профила једног радника Центра, али то није учинио он, него му неко хаковао профил. Можда ја?

Нисам ја полиција да истражујем да ли је лаж прва, друга или трећа тврдња. Земљаче, водиш установу, одговоран си за рад установе, одговоран си за званичну интернет страницу, одговоран си за ово што се догодило, преузми одговорност.

И доста запетљавања у измишљеним теоријама завере. Објава је објављена од стране неког из Центра за културу или уз помоћ неког из установе, управо са намером да изазове ефекат који је и изазвала. Удар на Центар за културу, удар на локалну самоуправу, удар на власт и СНС.

Након што сам се усудио да јавно осудим скарадну објаву и нестанак печата и тако осујетим план да се све заташка (а како заташкати објаву коју су виделе најмање десетине људи?), против мене је на друштвеним мрежама покренута хистерична кампања, која се осмишљава и кординира из Центра за културу. Управо од оних који су оговорних за свињарију са спорном објавом и нестанком печата.

Прво је у Центру за културу састављена петиција, упућена председнику општине, у којој се тврди да сам својом јавном осудом неприхватљиве објаве и непоступања по закону у случају нестанка печата, нарушио углед те установе. По ауторима петиције, нису криви они који су одговорни за те брљотине, већ ја који сам о њима јавно проговорио. Па у тој петицији и на друштвеним мрежама од себе праве жртву а надамном врше јавни линч.

Ваљда мисле да ће ме уплашити. Баш су нашли цркву у којој ће да се моле.

По ко зна који пут, пребројавају ми се крвна зрнца (да их обрадујем: у последњих осам колена, докле сеже породично памћење, у мојој породици нико се није удао за неког друге вере, нити се неко оженио девојком друге вере, а међу костима јунака са Солунског фронта су и кости мог деде Марка Марића), помиње се моја породица, осуђујем се због порекла. Шта дођош и усташа из Босне тражи у Србији?! И то сам о себи прочитао.

Наравно, већина радника је потписала поменуту петицију. Неко милом, неко под отвореном или дискретном присилом.

Али ни ту није крај. Једна од сарадница в.д. директора је написала више текстова против мене, у којима се понавља лаж како сам ударио на част ове установе културе и малтене угрозио њен опстанак. Ти текстови се потом дају радницима и пријатељима, углавном глумцима,  да их објављују на Фејсбуку као своје. Исти се већ два дана објављују у кординисаним временским размацима. Истовремено, телефоном се зову људи да на те објаве пишу коментаре подршке.

Па се сви противници СНС, међу којима предњаче чланови СНС који су протеклих година из разних разлога остали без функција, сјатили да ме што више увреде и омаловаже. А мени је част кад ме такви блате.

Две задушне бабе, од којих свака мени овако старом може бити мајка, упућују ми и физичке претње. Мени мученику не преостаје ништа друго него да чекам и молим бога да не дозволи да паднем у њихове шаке.

Из Центра за културу се зову позоришта и установе културе, глумци и други јавни радници, из Србије, Црне Горе и БиХ, сервира им се лаж да се неко обрачунава са установом и културом у Великој Плани и моле се да напишу коментар подршке. „Молим те само потпиши да нас подржаваш, важно нам је да имамо твоје име“.

ПРЕДЛАЖЕМ ДА СЕ, РАДИ УКЉУЧИВАЊА У ХАЈКУ НА МЕНЕ, АНГАЖУЈУ И СВИ ОНИ КОЈИ СУ НА ФАКУЛТЕТУ У БИОСКОПУ И ШТАМПАРИЈИ, КОД БОЈАНА МАРИНКОВИЋА, СТЕКЛИ ФАКУЛТЕТСКУ ДИПЛОМУ. НЕКИ И ДВЕ ДИПЛОМЕ. Штета је не искористити тако велики стручни потенцијал.

На крају се кампања против мене претворила у кампању против власти, против злих и неспособних напредњака.Што и јесте био почетни циљ и објављивања скарадног садржаја, и кампање која је поведена против мене. Да није то у питању, људи би поштено признали погрешили смо, ако можете опростите и не би било оволиког дизања прашине.

Но, пођимо редом. Као председник СО и народни посланик, дужан сам да штитим углед јавних установа у Великој Плани, локалне самоуправе и председнице парламента. А као функционер СНС дужан сам да јавно осудим непримерени напад на потпредседницу СНС. Дакле, само радим свој посао.

По Закону о локалној самоуправи и Статуту општине Велика Плана, Скупштина општине оснива јавна предузећа и установе и врши надзор над њиховим радом.

Што се тиче оптужби за мој рад против Центра за културу, за лошу намеру и сличне баљезгарије, ствари стоје овако.

У последњих девет година објавио сам на десетине афирмитивних текстова о „Масуки“, програмима и манифестацијама које та установа организује. Ако изузмемо ТВ Плану, више него сви остали новинари заједно. И сви ти текстови и даље стоје на интернету.

С тим што, за разлику од новинара ТВ Плане, којима је то обавеза, медијско праћење јавних предузећа и установа у Великој Плани није у опису посла председника Скупштине општине и народног посланика. Све те текстове сам писао у доброј вољи. Да афирмишем Велику Плану, да афирмишем „Масуку“, да радницима установе дам подстрек да још више и боље раде. Захваљујући овим лудим телефонима, данас сам пронашао бог зна колико порука захвалности људи из „Масуке“. Да их не би јавно бламирао, показујући какви су лицемери, те поруке ћу одштампати и дати им за успомену.

У протеклих неколико година, сведок ми је бивши председник општине Игор Матковић, приликом сваког планирања буџета општине за следећу годину, борио сам се и изборио да култура и „Масука“ добију што више средстава.

Доскорашњи директор „Масуке“ Предраг Георгијев ми је сведок да сам га претпрошле и прошле године десетак пута звао телефоном и молио да се за канцеларију моје драге Ани Симовић купи нови намештај. Наравно, са новим столом. И купљен је. Да у лепим условима, у комфору, може да води хајку против мене.

Највише на моју иницијативу и на моја упорна инсистирања, а сведоци су ми председник општине Страхиња Павешковић, начелник Општинске управе Топлица Пинторовић а понајвише в.д. директора Масуке Бојан Маринковић, Центар за културу Масука је после много година, 31. децембра прошле године, назад на коришћење добио своје две просторије. Које су издаване другим правним лицима за смешно мале паре.

Драго ми је што једну од њих, коју је одабрао за своју канцеларију, в.д. директора већ реновира. Новцем из буџета. Ред је да мој пријатељ има све услове да из комфорног окружења своје раднике хушка против мене. Што би он био гори од Ане Симовић?

Јесте да ја, прво као помоћник председника општине, а затим као председник Скупштине општине, већ осам година радим у канцеларији која је за то време само једном окречена и у којој се странке спотичу о израубован и нераван ламинат, али ко сам ја у односу на в.д. директора „Масуке“.

Пре две године, сведоци су ми Игор Матковић и начелник Оделења за привреду и локални економски развој Миодраг Шкорић, обезбедио сам да Влада Србије, чији је председник била Ана Брнабић, издвоји средства за реконструкцију платоа испред Центра за културу. Вредност пројекта, у чијем финансирању је делимично учествовала и општина,  је била 19.890.804 динара.Тако да запослени у установи и глумци које ових дана позивају да, хитно, ради укључивања у кампању против мене, непријатеља установе и културе, више не запињу за рупе на асфалту.

Увелико мојом заслугом, само у последњих годину дана Влада Србије је дала пет сагласности да се радници „Масуке“, који су радили на одређено, поједини дуже од 10 година, приме у стални радни однос. Да себи и својој породици обезбеде сигурност. Сви су потписали петицију против мене. Вероватно у знак захвалности. Имена нећу наводити, не бих да их излажем јавој осуди. Као што они, на своју срамоту, излажу мене и моју породицу.

Крајем прошле године са два ресорна министра сам разговарао да се „Масуки“ дају још две сагласности за запошљавање на неодређено. Недавно сам им се тим поводом обратио и писаним путем. Службено, са печатом и деловодним бројем. Последњи пут сам о томе са једним министром разговара 8. јануара увече у Бањалуци, на коктелу поводом Дана државности Републике Српске. Да иронија буде већа, некако баш у то време у „Масуки“ су жустро већали како да ме дискредитују,  писали лажну петицију и припремали фабриковане објаве.

Оно јесте да ни Влада Србије, ни ја, нисмо у стању да обезбедимо толико сагласности колико је в.д. директора у стању да прими нових радника. А од двадесетак запослених, трећина су му гардеробери и чистачице. „Масука“ има више гардеробера него Народно позориште у Београду и више чистачица него општина Велика Плана. Општина их, већ пет година, има само две. А у зграду општине дневно у просеку уђе око 350 људи. Колико се у „Масуки“ окупи углавном само кад се новцем из буџета доведе неко од позоришта из Београда. Углавном од оних која подржавају покушаје насилног рушења легално изабране власти у Србији.

Чудна нека систематизација, којом би локална самоуправа требала да се позабави.

Мало ми је жао што и те две сагласности нису стигле пре Нове године, јер би испод лажљиве петиције вероватно била два потписа више, али биће прилике.

Прошле године сам договорио са министром културе Николом Селаковићем да Влада Србије ове године издвоји новац за обнову позоришне бине у Центру за културу „Масука“.

Међу радницима „Масуке“ који се истичу у убеђивању људи да сам ја опасност по културу Велике Плане истиче се и једна чистачица, којој сам, на молбу неких људи, помогао. Она од мене, писца десет књига и више од 10.000 објављених текстова, брани културу, а једина њена веза са културом јесте метла.

Истиче се и Златко Илић, звани Жваћко. Човек који ми је слао лепе поруке. Глумац у пензији који је, сведок ми је цело тадашње општинско руководство, на мој предлог и на моје наваљивање, добио престижну општинску плакету, највеће признање које Велика Плана може да додели. Док смо расправљали о мом предлогу, други су имали на уму његов наводни порок а ја његове године и бројне улоге. Лично сам тражио да, на свечаним академијама поводом дана ослобођења Велике Плане у Првом светском рату, кад год може, управо он на позорници стоји у  униформи Војске Краљевине Србије. Али не замерам му. Као што се он не стиди.

Као највећи грех, замерају ми што сам у једном коментару на Фејсбуку написао да има радника Центра за културу „Масука“ који су пијани освањивали на поду установе. Ништа нисам слагао.  Има их који су обезнањени од алкохола у овој установи културе, дочекали више зора него што сам их ја дочекао на врху Кајмакчалана.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *