Бели лабудови у Јасеновцу

Пише: Душан Марић

У Јасеновац стижемо у сумрак. На хоризонту нас дочекују звоници две цркве, православне и католичке. Једне због које су на овом месту убијене стотине хиљада Срба, друге чији су свештеници организовали покоље, давали опрост кољачима а често и сами, да дају пример, узимали нож у руке. Једне цркве која је опростила, друге која се ни после 75 година није покајала.

У Спомен парку су нас дочекали зраци сунца које је полако нестајало у славонској равници, мирис крви и намучених људских душа, ужасан крик невино убијених који се не чује али пара небо изнад врба које су изникле из земље натопљене крвљу и брачни пар који се враћа из вечерње шетње са псом.

Крај стазе паркиран воз, исти онакав у којима су читаве српске породице, са двоје, троје, десеторо…деце, цела српска села и засеоке, Хрвати доводили на клање. Изводили их из њихових домова, данима жедне и гладне, без капи воде и мрвице хлеба, возили до Јасеновца, оне који би преживели транспорт затварали у жицу, а када падне ноћ одводили их на неку оближњу ливаду или на обалу Саве и организовали такмичења у клању. У име своје „тисућљетне културе“.

Док моји сапутници из Велике Плане Марина и Мирослав стазом направљеном од дрвених железничких прагова одмичу према каменом цвету, немом сведоку злочина и прикривања истог, моју пажњу je привукао пар белих лабудова који са двоје младунчади плови малим вештачким језером

Док их фотографишем а они поносно извијају своје лепе вратове као да позирају, замишљам врат мајушног петогодишњег дечака са Козаре који злочинац, уживајући у свом занату и јунаштву, сече једним трзајем ножа, док његова мајка, сестре и браћа, скамењени од ужаса, чекају да дођу на ред. И тако 40.000 пута, 40.000 вратова, 40.000 српске деце. А на клање у овој надземни пакао довођене су и тужне колоне и циганске и јеврејске деце.

Милица и Драгиња, мештанке које их хране кажу да се не зна одакле су лабудови дошли. А можда их је неко и донео. Са намером. Да на ово поље смрти унесе бар мало лепоте и живота. И можда Хрвате, који клање стотина хиљада Срба сада проглашавају за користан друштвени рад а ово свето место прљају спомен-плочама са поздравом којим су се кољачи поздрављали пре и после клања, подсети на дечије вратове. Српске и православне, јеврејске и циганске али дечије.

Полажемо цвеће на спомен-обележје, на којем стоји спомен-плоча са натписом из којег се не може закључити ништа, у којем нема ни речи објашњења, ни имена макар једног злочинца, ни имена макар једне жртве, ни једне бројке…молимо се богу за покој душе непрегледних колона покланих и спаљених које су на последњу ливаду свог живота, стигле са Козаре, Псуња, Папука, Мотајице, Грмеча и, постиђени што је све већ учињено, што не можемо ништа да променимо, одлазимо у ноћ. Праћени погледима зачуђених лабудова. Који појма немају да плове језером које је настало од крви српске деце. Или ипак знају?

Од сунца над посавском равницом остао је само зажарен хоризонт у крошњама столетних храстова.