СРБИ НИСУ ИЗГУБИЛИ КОСОВСКИ БОЈ, А ВУК БРАНКОВИЋ НИЈЕ ИЗДАО

НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ЗАБЛУДЕ О ВИДОВДАНУ 1389.

Пише: Душан Марић

Срби, као и сви народи имају чврсто укорјењене заблуде о неким догађајима из своје историје, а највише њих везано је за Бој на Косову.

Једна од највећих, ако не и највећа српска заблуда јесте она да су Срби на Видовдан 28. јуна 1389. године изгубили битку на Газиместану.

Нигдје у релевантним турским, српским и независним изворима нема ни тврдње, а камоли доказа српског пораза. Већина савременика је исход битке описала као српску побједу.

Херцеговачки војвода Влатко Вуковић, који је командовао десним крилом Лазареве војске и остали учесници који су на Косово стигли са територија садашње БиХ и Хрватске, су у своје крајеве донијели вијест о побједи над невјерницима, о чему су, преко гласника, обавијестили владарске дворове у најближим западним државама.

Забиљежено је да су у париском Нотре Даму и осталим хришћанским црквама у Европи звонила звона у част побједе хришћанских витезова.

Откуд онда „истина“ о поразу? Отуда што је то био почетак краја средњовјековне српске државе. Мала Србија, која је у овом мегдану изгубила не само владара и најугледнију властелу, него и хиљаде најбољих војника, деценијама није могла да се опорави од огромног билошког губитка.

На другој страни, Османлије су у то вријеме већ имале огромну државу, па им није био проблем да брзо окупе нову војску и наставе освајање српских земаља.

Суочена са том чињеницом и нападима на територију српске кнежевине и са севера, из Угарске, Кнегиња Милица је прихватила да Србија буде турски вазал.

Друга велика заблуда јесте да је Милош Обилић турског цара Мурата убио на превару. Тако што је пребјегао на турску страну, затражио пријем код султана а кад га је овај примио “извукао нож из потаје“ и распорио му стомак.

То су глупости. Само неко ко нема појма о тадашњем устројству османске царевине може да повјерује у причу како је неко могао да уђе у царски чадор и приђе цару толико близу да му љуби ноге и руке са скривеним ножем или неким другим оружјем. А камоли да то у сред крваве битке између турске и српске војске учини неки српски ратник.

Не знају се детаљи Муратове погибије, али највјеродостојније изгледају писана свједочанства о том догађају по којима је убијен када се тешка српска коњица, из централног дијела српске војске, којим је командовао Кнез Лазар, у страховитом јуришу пробила до султановог командног мјеста.

Да би од својих поданика, али и свјетске јавности, сакрили по њих срамотну чињеницу да је малобројнија српска војска не само успјела да разбије турску војску и присили је на повлачење са Косова поља, већ да јој убије и цара, Муратов син и насљедник Бајазит и његови сарадници пласирали су лаж да је Мурат убијен на подмукао начин.

Трећа косовска заблуда јесте да је прихватањем да буде турски вазал Србија изгубила своју потпуну независност. Јер, Србија се и прије косовске битке налазила у вазалном положају. Суочени са двије велике пријетње, турском са истока и угарском са сјевера, кнез Лазар и српски великаши прихватили су својеврсни ултиматум угарског краља Лудовика Првог да Србије буде угарски вазал. То вазалство Србија је признавала и један период послије прихватања вазалног односа према Турској, када је Деспот Стефан Лазаревић балансирао између двије царевине.

У косовском циклусу заблуда значајно мјесто заузима легенда, која се преноси с кољена на кољено, да је Вук Бранковић издао на Косову.

Вијековима већ несрећни зет кнеза Лазара симбол је невјерства, а Бранковићи најомраженије српско презиме. Кад неког оптужују за најтежи облик издаје Срби га не називају издајником, већ „бранковићем“.

Међутим, Вук Бранковић не само што није издао на Косову, већ је још пет година пружао отпор Турцима, а Бранковићи спадају у ред српских династија које су највише држале до свог народа, његове вјере, обичаја и културе.

Вук је управљао територијом која је обухватала Косово и Метохију и мање дијелове данашње Македоније и Црне Горе.

У Боју на Косову 1389.године, који је вођен недалеко од његове пријестолнице Приштине, командовао је десним крилом српске војске и остао до краја битке.

Када су насљедници Цара Лазара, кнегиња Милица и синови, признали врховну власт султана Бајазита, он се успротивио тој одлуци и наставио да ратује, покушавајући да сачува самосталност своје области.

Неколико мјесеци након губитка Скопља 1392. године прихватио је да буде турски вазал, али није поштовао договор. Његов отпор сломљен је тек 1396. године, када губи и главни град Приштину. Турци га одводе у заробљеништво, гдје је и умро 6. новембра 1397.године. Претпоставља се да је сахрањен у Хиландару или Манастиру св. Павла.