СРПСКО-ХРВАТСКИ БРАКОВИ – Од Јелене Немањић, преко Јованке Броз, до Северине

Пише: Душан Марић

Од 36.047 бракова колико је 2017. године склопљено у Србији 2.944 су били бракови са страним држављанима, од чега су 232 брака са држављанима Хрватске. То је за 20 одсто мање него пре 10 година када је између држављана две суседне државе склопљено 287 бракова.

Мада су већ годинама београдски медији пуни текстова у којима се тврди како Хрватице „луде“ за фрајерима из Србије, статистика показују да се Српкиње радије удају за Хрвате, него Хрватице за Србе. Из статистике за 2008. годину види се да је од 287 склопљених српско хрватских бракова у 107 случајева младожења био из Србије, а у 180 из Хрватске. Три године касније у Србију су се удале 74 држављанке Хрватске, а у Хрватску је из Србије отишло 107 млада. Србија је 2015. године поправила „резултат“, јер се се те године у њу удале 102 држављанке Хрватске, док је преко Дунава отишло 129 невеста из Србије.

Док републички завод за статистику Србије води евиденцију о броју бракова између српских и хрватских држављана, тако да је непознато колико је међу њима Срба и Хрвата, у СФРЈ су бележени бракови између лица српске и хрватске националности. Поређења ради, у 1980. док је још владала еуфорија „братства и јединства“,  склопљено је чак 1.146 српско-хрватских бракова.  Десет година касније, када је СФРЈ преплавио талас национализма, тај број је преполовљен. Између Срба и Хрватица, и обрнуто, склопљена су 672 брака. Рат и поратна трвења су учинили своје, па је 2.000 године закључено 327 бракова.

Од српско-хрватских бракова склопљених у последње две деценије свакако су најпознатије две удаје певачице Северине Вучковић, прво за Милана Поповића, а затим 2015. за Игора Којића. Северина је по пореклу Српкиња, али се изјашњава као Хрватица. Ту је и брак Николине Пишчек са Видојем Ристовићем. За Србе су се удале водитељка Вјекослава Бах, певачице Ида Престер и Ана Бебић, глумица Ирма Миловић…

Српско-хрватски брак „свих времена“  је онај између Јосипа Броза Тита и Јованке Будисављевић. Међутим у историји два народа било је још примера да су се њихове владарске породице међусобно жениле и удавале. С тим што ово „хрватски“ треба прихватити условно, јер већина „хрватских” владара о којима је овдје реч, као и већина „хрватских“ владара уопште,  су „чистокрвни“ Срби. Први брак у којем је један супружник био са територије данашње Србије а други из данашње Хрватске је онај између бирбирског кнеза и бана Павла Првог  Шубића и Урошице Немањић, кћерке краља Драгутина. Познато је да је Павле титулу бана понио 1273. године, да се са Немањићима ородио око 1300. године и да је умро 1312. Судбина његове жене није позната.

Шубићи су, уз Франкопане, најпознатија „хрватска“ владарска династија, која се помиње већ у 12 веку, под именом бирбирски кнежеви, по свом седишту, утврђењу Бирбир. Из тих повеља сазнајемо да им је крсна слава био Свети Јован. И Павлов потомак , његов унук, Младен Трећи оженио се 1347.  из Србије. Он је за „верну љубу“ одабрао Јелену Немањић, кћерку Стефана Дечанског и сестру потоњег Цара Душана. Већ у мају следеће године, у епидемији куге познатој као „црна смрт”, Младен умире. Јелена је шест година водила огорчену борбу против Млетачке републике, угарског краља и околних великаша како би територије свог мужа сачувала за њиховог сина Младена Четвртог.

Сукоб је кулминирао 1355. године, када се у њега умешао и Цар Душан, који је послао војсковође Палмана и Ђураша Илијића да помогну у одбрани Клиса и Скрадина. Међутим, док борбе трају, Душан умире, Мађари освајају Клис, а Скрадин је предат у закуп Млечанима.Недуго затим престају и вести о Јелени, па није познато да ли је умрла или убијена. Постоје индиције да је сахрањена у манастиру Дечани, задужбини свог оца. Врхунац моћи Шубићи су достигли када је Никола Пети Шубић Зрински 1545. године постао бан Хрватске, Славоније и Далмације. У међувремену, Шубићи су на захтев угарског краља напустили утврђење Островицу и своје седиште пренели у Зрињ, по којем су добили и име Зрински.

Никола Зрински је био велики јунак, толико успeшно се борио против Османлија да су га звали „први страх Турски“. Најчувенији је по легендарној одбрани града Сигета 1566. године, када је са само 3.000 војника месец дана задржавао 100.000 турских војника који су под непосредном командом Сулејмана Величанственог и великог везира Србина Мехмет паше Соколовића кренули на Беч. Никола Зрински је у првом браку био ожењен са унуком српског деспота Јована Бранковића Катарином Франкопан. Када је његова деспотовина потпуно окупирана, Јован Бранковић је избегао у Угарску и наставио борбу против Турака. Ту је своју кћер Марију, Катаринину мајку, удао за грофа Фердинанда Франкопана.

Франкопани су друга најпознатија владарска породица у Хрватској, која се први пут са титулом кнеза и вазалним статусом према Млецима помиње 1118. године. Живели су на отоку Крку, па су из звали крчки кнезови. Временом, своје поседе су проширили и на далматинско копно. Као и Шубићи, славили су крсну славу, писали глагољицом, а у њиховим црквама служило се на старословенском језику. По имену једне римске племићке породице, с којом је његова породица била у сродству, крчки кнез Никола Четврти се 1430. године прозвао Франкопан.

За 17 година брака Катарине Франкопан и бана Николе Петог Зринског „Сигетског”, рођено је 12 деце – већином кћери – али је само један син (Јурај Четврти) достигао зрело доба и оставио потомство. Праунуци Николе Сигетског били су последњи грофови Зрински – браћа Никола Седми и Петар Шести. Љути због помирљиве политике цара Леополда Хабзбурга према Турцима, Никола и Петар су уз помоћ Фрање Крсте Франкопана (чија је сестра била удата за Петра Зринског) припремили велику заверу, с циљем да с неколико мађарских великаша збаце Хабзбурге и на угарски трон доведу неког другог великаша. Међутим, завера је откривена. Петар Зрински (његов брат раније је погинуо у лову) и Фрањо Крсто Франкопан утамничени су, осуђени и погубљени 1671. а Хабзбурзи су затрли све мушко потомство ове две чувене породице.

Брак Марије Бранковић и Фердинанда Франкопана није био једина брачна веза између српских и хрватских великаша у доба пропасти српске деспотовине и заједничке угарско-српско-хрватске одбране од Турака. Чувени српски јунак деспот Вук Бранковић Гргуровић, праунук Вука Бранковића а унук деспота Ђурђа Бранковића, упамћен у народним песмама као „Змај Огњени Вук”, био ожењен Варваром Франкопан, ћерком Жигмунда Франкопана. Он је 1465. године дошао у тада угарски Београд, као члан турске делегације, на мировне преговоре. Након тога прешао је у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему. Храброшћу у борби стекао је велики углед, па су га Мађари 1471. године именовали за деспота Србије, дарујући му велике поседе у Војводини. А на тај углед „пала“ је и Варвара Франкопан.

Након смрти  деспота Јована Бранковића1502. године његова удовица Јелена (из породице Јакшића) удала се за хрватског великаша Иваниша Бериславића, „потомка босанских банова“. Како деспот Јован Бранковић и Јелена Јакшић нису имали синова, већ „само“ пет кћери, Бериславић је женидбом наследио и титулу српског титуларног деспота и имања Бранковића. Иваниш и Јелена имали су сина Стефана, који је наследио титулу српског деспота, коју је носио од 1515. до 1535. године, када је погинуо у борби против Турака. У његово време Турци су од Мађара преотели Београд. Стефанов наследник на месту српског деспота био је војсковођа Павле Бакић. Његов унук Михаило Бакић био је ожењен Кларом, кћерком грофа Николе Франкопана.

Од Српкиња које су последњих година постале хрватске снајке најпознатија је манекенка Милица Михајловић, која се удала за предузетника Ивана Тодорића.