Неће бити заокрета Србије ка Русији

Beograd, 17. januara 2019. - Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin doputovao je u celodnevnu zvanicnu posetu Srbiji, gde mu je domacin predsednik Srbije Aleksandar Vucic. Ceremonija svecanog doceka ruskog predsednika ispred Palate Srbija . FOTO TANJUG/ TANJA VALIC/ bg

Пише: Душан Марић

Једно од питања којим се после посете Путина Србији баве аналитичари у земљи, али и у иностранству, јесте да ли та посета, прецизније речено „царски“ начин на који је Београд дочекао лидера Русије значе да Вучић и Србија мењају спољну политику. Односно, да ли ће процес придруживања ЕУ заменити процесом још већег приближавања Русији.

У ситуацији када је све очигледније да поједини западни центри моћи све отвореније руше Вучића (организовање сталних демонстрација у Београду, организовање протеста „Правда за Давида“ у Бањалуци, стопостотно повећање царина у трговини са Косовом…) за такав заокрет би се могло наћи довољно оправдања.

Међутим, уверен сам да тог заокрета неће бити. Зато што би од њега било много више штете него користи. Без обзира на личне (очигледно проруске) емоције, као већ искусан политичар и изданак старе трговачке породице из Бугојна, Вучић ће избегавати било какве радикалне потезе и покушати да ову ситуацију искористи да истргује што бољу позицију за себе и Србију. И да покаже да политика „и ЕУ и Русија“, коју промовише већ неколико година, није ни празна парола, ни тренутни политички хир, већ стратешко опредељење.

Први и најважнији разлог па неће бити промене тог опредељења је то што је приближавање ЕУ и развијање што чвршћих веза са Москвом и Пекингом у интересу Србије и њене будућности. Није нужно да постанемо члан ЕУ, али је у нашем интересу да усвојимо што више правила и стандарда који владају у државама западне Европе. Што Србија буде уређенија држава, то боље за Србију.

Друго, Србија није Русија па да може да издржи јачу политичку, а још мање економску конфронтацију са Западом. Та конфронтација не само што би десетковала инвестиције западних ( и не само западних ) компанија већ би довела до постепеног повлачења низа овде већ присутних компаније из Немачке, САД и других држава које запошљавају десетине хиљада људи. Ако су се, по наређењу својих влада, највеће америчке и европске компаније придружиле санкцијама и одрекле десетина милијарди профита од пословања са великом Русијом, наравно да ће се одрећи и десетоструко мањег профита од пословања са Србијом.

Треће, процес придруживања ЕУ земљама кандидатима нуди могућности за добијање огромних бесповратних средстава из разних европских фондова. На жалост мене и осталих противника ЕУ, таквих поклона из Русије нема.

Четврто, ма колико нам душа била испуњена топлим емоцијама (не бих то, као неки, називао љубављу) према братском руском народу, огромна већина Срба је у свакодневном животу потпуно окренута Западу. Тако је било и пре 150, 100 или пре 50 година, тако је данас и тако ће бити и у (макар блиској) будућности.

Пето, Србија јесте и биће технолошки зависна од Запада. Колико грађана Србије има аутомобил, неки кућни уређај или телефон произведен у Русији? Колико грађана Србије  одлази да живи, ради или се школује у западној Европи, а колико у Русији?

Шесто, Русија је далеко. Превише далеко.

Наравно, није ово крај листе разлога, али оном коме већ набројани нису довољни узалуд је даље објашњавати.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *