Породица руског официра Виталија Глебовича који је погинуо на Кошарама 20 година тражи његово тело

Пише: Душан Марић

Породица Булаха Виталија Глебовича, добровољца из Русије, који је погинуо у одбрани СР Југославије од агресије НАТО на Србију 1999. још увек није пронашла и сахранила његове посмртне остатке.  Глебович је био официр руске војске. Рођен je 1965. године, у селу Смидовичи, у Јеврејској области Хабаровског региона. У својој 25. години дипломирао је на вишој војној школи у Омску тактичку команду моторизованим снагама.

У Русији је постао популаран када је, у време службовања у Азербејџану, ризиковао живот да би заједно са саборцима успешно завршио једну спасилачку акцију, из које је изашао са тешким потресом мозга. На ратиште је стигао са неколико стотина руских и бугарских добровољаца, који су дошли да Србију бране од терориста из НАТО и ОВК. Највероватније је погинуо 19. маја 1999. у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.

Породица Глебович је од Министарства одбране у Београду добила само  званично обавештење да је Виталиј нестао у рејону касарне Кошаре. Уз обавештење, приложен је и снимак који је приказан на албанској телевизији, а на којем је камера припадника ОВК или њихових пријатеља, западних новинара, снимила личну карту погинулог или заробљеног Руса. На снимку који траје 47 секунди камера прво десетак секунди зумира тело крупног мушкарца у униформи Војске Југославије, који лежи лицем према земљи, а затим један од терориста ОВК показује личну карту Виталија Глебовича.

Ни надлежно министарство, а ни Комисија за нестала лица Републике Србије, нису се удостојили да породицу из Русије обавесте која је процедура да би могла да покрене поступак проналажења и идентификације.

-Виталију није било жао да у својој 34 години да живот за Србију, а Србији је тешко да помогне његовој породици да га пронађе и сахрани – каже високи официр Војске Србије, који је учествовао у биткама за Кошаре.

Око рејона карауле Кошаре, која се налази на  тадашњој граници  СР Југославије и Албаније, од 9. априла до 10. јуна 1999. године водиле су се тешке борбе. Борбе су почеле масовном артиљериском ватром из Албаније у правцу карауле Кошаре и пограничних положаја Војске СРЈ, а водиле су се између припадника Војске СРЈ и припадника ОВК, подржаване НАТО авијацијом, албанском армијом и  и Атланском дивизијом НАТО пакта, у чијем саставу су били Шиптари из Америке, припадници француске Легије странаца и други добровољци.

Користећи артиљеријску подршку и бројчану надмоћ (на 200 војника Војске Југославије напало је 1.500 нападача) агресор је успео да заузме караулу, али је уз огромне жртве копнена инвазија на том правцу заустављена. По изјави генерала Живановића, ратног команданта у рејону Кошара, под чијом командом је била 125. моторизована бригада, током двомесечних борби погинуло је 108 припадника Војске СРЈ – 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.

-Тела многих од њих још увек нису извучена са Кошара, због мина. У питању је тежак и непрегледан терен, који техника не може да контролише, а број шиптарских терориста, припадника регуларне албанске војске и Атланске дивизије НАТО-пакта је вишеструко надмашивао наше бројно стање, па смо постављали бројна минска поља – каже наш саговорник.

Званични губици ОВК су око 200 мртвих, али сматра се да их је било више.  Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер и Италијан Франческо Ђузепе Бидер, као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

На Кошарама се налазе остаци више десетина наших и непријатељских војника, до којих је могуће безбедно доћи само уколико се уклоне мине. Да је тамо погинуо брат или син неког главоње, сто пута би до сада извршили деминирање терена. Али, с обзиром да је на Кошарама гинула сиротиња, нико не инсистира на решавању тог питања.