НА СЕОСКИМ ЛИВАДАМА У МАРИЋКИ БЕЗБРИЖНО ПАСУ СРНЕ И ЈЕЛЕНИ: Поздрав из Поткозарја

Пише: Душан Марић

Из Бањалуке ме испраћа мећава, Козара и Поткозарје ме дочекују окупани сунцем и танким слојем снега. У Омарској, испред кафића „Гранд“, упознајем се са мојим домаћином Радованом Микановићем, сеоским кнезом из суседне Марићке, на чији позив сам дошао у приједорски крај.

Неке зграде у Омарској, великом поткозарском селу, још увек су излепљене плакатима од последњих парламентарних избора. Највише је оних на којима су Милорад Додик и Марко Павић. СНСД и ДНС. Коалициони партнери у прошлој и овој влади. С тим што се након ових избора Додик свом највернијем политичком савезнику одужио тако што му је поцепао странку и отео му неколико народних посланика. По српски.

На путу ка Марићки пролазимо поред низа брда која су направљена од остатака руде ископане из рудника Љубија. Застајемо да фотографишем цркву у Градини,  посвећену Покрову пресвете Богородице. У порти цркве седе двојица старијих мештана. Испред њих флаша и чаше. Једни другима називамо бога. Зову на ракију. Објашњавамо да журимо, али не прихватају одбијање.

-Ђе човек из Србије да овде дође и оде а да не попије ракију? Земљаче, то код нас не може.

Пијемо по једну с ногу и настављамо пут. Испред нас три Марићке. Горња, Средња и Доња. Десетак километара кућа разасутих по благим брежуљцима, који су прошарани шумом и живицама. Највише је храста и граба.

Месна заједница састављена од три Марићке и Криваје има 1.880 становника. А рат их је дочекало 2.600. Марићи, Микановићи, Вулете, Ћирићи, Живановићи, Растоке, Квочке, Рељићи, Стакићи, Мајсторовићи, Миодраговићи, Радићи, Стојнићи, Вученовићи, Дојчиновићи…Као и у већини српских села највише домаћинстава слави Јовањдан, Никољдан и Ђурђевдан.

У Другом светском рату село је било наклоњено четницима. Ратовало је под командом војводе Уроша Дреновића. Партизани га оптужују да је сарађивао са Швабама и усташама, потомци четника тврде да је на тај начин овај крај сачувао од још већег страдања.

Што због усташких злочина, што због пораза и изгибије четника, село је из рата изашло обезглављено. А онда деценијама после његовог завршетка плаћало цену што није прихватило комунизам и звезду петокраку. Први асфалт у ово велико село стигао тек 2001. у време када је Приједорчанин Марко Павић био министар у Бањалуци.

Пролазимо крај куће Миломира Стакића. Ратни председник Приједора. Хашки трибунал је пресудио да је починио ратне злочине. Казну издржава у Алзасу у Француској.

-Сваки поштени муслиман ће вам рећи да Миломир није починио никакав ратни злочин. Убијали су други. А он је, кад је већ оптужен, преузео кривицу. Сматрао је да је боље да страда он сам и његова породица, него десетине других. И у Трибуналу знају да он није крив. Ценећи то што штити друге Србе председник тог лажног суда Теодор Мерон му је једном рекао: „Када бих могао да бирам пријатеља, изабрао бих вас“. Ето, Насер Орић је на слободи, Стакић у затвору.

Као и увек у Поткозарју када су тема рат и злочини, прича пређе и на Други светски рат. Било би чудо да је другачије. Усташе су на Козари, Приједору, Дубици, Санском Мосту и околним местима убиле више од 100.000 Срба. Углавном жена и деце. Читаоче, не 100.000 пилића, већ 100.000 Срба. Живих душа.

-Већина Хрвата се понашала попут звери. Али било је и међу усташама људи.  Једног дана дошли Хрвати из Сасне, то је код Буснова,  у Марићку, позвали мушкарце у центар села, одвели на Грмеч и бацили у јаму. И мој деда Јован Брезичанин је био кренуо да се одазове. Међутим, спасао га је је један од усташа, Митар Стрехајлук. Рекао му је да се не одазива, већ да бежи, јер ће сви бити убијени. Како је деда био упоран да се одазове на позив власти, јер се плашио последица, Митар га је ударцем у главу онесвестио и спасао му главу. Спасао је још неке људе.

Таман се ја одушевио причом, драго ми је да се и међу Хрватима у Поткозарју нашло тако племенитих људи, кад Радован, као да зна о чему размишљам, додаде да Митар Стрехајлук уствари и није био прави Хрват већ – Украјинац.

Док ме мој домаћин упознаје са ратном историјом села наилазимо на пространу ливаду на којој мирно пасу три срне. Излазим из аутомобила да их сликам. Правим два снимка и размишљам како би било лепо да их усликам док трче. Неколико тренутака касније оне дижу главе, примећују нас и почињу да беже.  Једна за другом, на растојању од неколико метара, преко равне ливаде. Божанствен призор. Сликам. Када су срне замакле у шуму видим да сам притискао погрешну „иконицу“ на мобилном телефону. Гласно се љутим на себе, а Радован ме теши.

-Не брини болан, ја ћу их сликати и послати ти. Виђам их сваког јутра. Буде их и по 10-15. Све мање беже од људи.  У крају су се појавили шакали, па срне спас траже прилазећи кућама. Људи им остављају и сено, па их и то привлачи селу.

У Горњој Марићки застајемо пред школом која носи Његошево име. Похађа је 60-70 ђака. Налази се у згради некадашње аустро-угарске касарне. Крај школе споменик борцима ВРС из ове „трећине“ Марићке,  који су у последњем рату као припадници крајишких бригада положили живот на неком од крајишких и посавских ратишта.

Постоје споменици и у друге две Марићке. За Републику Српску живот је дало 26 бораца из овог краја, највише их је пало на ратишту код Грачаца, бранећи Коридор у Посавини. Борили су се у саставу43. приједорске и 5. козарачке бригаде.

Недалеко од Дома културе у Средњој Марићки пролазимо крај мање цркве. Мој домаћин каже да је у питању украјинска црква. У Марићки има десетак мештана чији су преци дошли из Украјине. Некада их је било више, асимиловали се или раселили. Као и Срби.

После неколико стотина метара стижемо до православне цркве. Црква брвнара посвећена Светом пророку Илији.  Прелепа, складна грађевина. Подигнута је 1870. године. Предање каже да је неки мештанин Станко ишао у Цариград да од султана измоли дозволу за њену изградњу. Испред цркве спомен плоча са именима и сликама бораца ВРС из последњег рата. У порти споменик Јовану Рашковићу.

-Откуд овде споменик Рашковићу?

-У овој порти је 1990. године одржан збор на којем је основана Српска демократска странка. Он је био главни гост и говорник. Народ га је волео. Зато смо му подигли споменик.

Недалеко од цркве огроман храст лужњак. Стабло му при дну распукло. Улазим у шупљину. Права мала просторија. Злу не требало у њој би човек могао да станује.

Има места да се нагура десетак људи.Обишао сам многе крајеве и препешачио многе шуме, али никад нисам видео дрво које ме је као овај храст, који шест векова пркоси љутим крајишким ветровима и муњама, више подсетило на човека. А његове сасушене гране на старачке руке неког горштака поломљене у надгорњавању са олујама и свакојаким вактом и земаном.

Док сам усхићен призором посматрао избраздану кору, размишљао сам шта је све доживела и преживела и о чему би све ово свето дрво могло да посведочи. О колико ратова и буна, о колико војски, страдања и јунаштава, о колико сречних и несрећних љубави. Запамтило је и надживело седам „царстава“: Аустрију, Угарску, Османско царство, Аустро-Угарску, НДХ и две Југославије, а сада сведочи о свакодневници БиХ и Републике Српске.

Стручњаци су мишљења да је ово величанствено дрво старо најмање шест векова. За векове не знам али за обим стабла знам. Мерио сам два пута и оба пута измерио двадесет и два корака нормалног хода. Недалеко од храста на ветру шумори огроман гај изузетно високих храстова.

Као и сваки прави домаћин Радован ме вози и до своје куће. На улазу у сокак табла са натписом „Улица сложне браће Микановић“.

-Мало се шалимо. Мој отац Милорад  је имао два брата, ја такође.  Неком ће звучати хвалисаво, али надалеко смо чувени по томе како се добро слажемо. Зато смо ставили ову таблу. Неки се размећу богатством, други каријерама а ми братском слогом.

Пут у овом делу Марићке није асфалтиран. Очекују да ће се то догодити ове године. Ако политика што не поквари.

Посетили смо и извор термалне воде. Рудник Љубија 1984. тражио нова лежишта железа а нашао топлу воду, чија је стална температура 18 степени.

-Моја мајка је носила наочале. Заштитне, са диоптријом. Умивала се овде и сад не носи наочале. Кажу да је ово најквалитетнија термална вода у овом делу Босне и да баш зато ти бањски и здравствени лобији не дају да се овде отвори бања. Јер ако је направе, све остале ће бити затворене.

На одласку излазимо на један брежуљак. Видик прелеп. Не зна се шта је лепше: поглед на Марићку, на оближњи Приједор, на сунцем окупану Козару или на Грмеч Бранка Ћопића и његове мале из Босанске Крупе, изнад којег су се нагомилали крупни и тамни облаци, па делује намргођено, као да се на неког наљутио. Ко зна, можда се планина пожелела Срба? Који тугују у прогонству, док њихова опустела подгрмечка села нестају у корову.