ПОЗДРАВ ИЗ МАНАСТИРА ДОБРУН – На граници Србије и Српске, под стражом Вожда Карађорђа

Пише: Душан Марић

Шира јавност је за манастир Добрун код Вишеграда чула тек на Велику Госпојину 2004. године, када је у њему одржана централна прослава обележавања 200 година од подизања Првог српског устанка, коју су заједнички организовале Србија и Република Српска.

Више је разлога зашто је манифестација у славу великог српског војсковође Ђорђа Петровића и његових јунака организована баш на овом месту. Манастир се налази недалеко од границе Србије и Српске.  Одувек су кроз долину реке Рзав, у којој се Добрун налази и преко Вишеграда водили главни путеви не само између Србије и српске Босне, већ и између Истока и Запада. Нису Турска и Мехмед паша Соколовић чувену ћуприју на Дрини случајно сазидали баш у том граду.

Кад је 1809. године одлучио да устанак против исламског окупатора прошири и на БиХ, Карађорђе је своју војску упутио преко Златибора и кроз кањон Рзава. Тада су јединице под командом Симе Марковића и Јакова Ненадовића ослободиле и Вишеград. А Добрун је изабран и због чињенице да је у питању један од најстаријих манастира у БиХ, који је убрзо након што је 1994. године поново примио монахе, постао не само верски, него и културни центар овог дела српских земаља. У овој светињи успешно ради издавачка кућа „Дабар“ (по митрополији Дабробосанској), која издаје истоимени часопис а издала је и више од 50 различитих књига о српском народу и вери православној.

Неколико десетина метара од манастирског имања, другом обалом Рзава, пролази пут који Ужице и Србију, спаја са Вишеградом и Сарајевом. Златибор са Романијом. А на пут будним оком мотри нико други до Вожд Карађорђе. У склопу обележавања два века од почетка Првог српског устанка на падини изнад манастира постављени су огромна биста Карађорђа и бели крст.

Историја ове, као и већине средњовековних градова и светиња, комбинација је познатих чињеница, народних предања и у великој мери нагађања. Митрополит дабробосански у другој половини деветнаестог века Сава Косановић је тврдио да манастир потиче из деветог века. Неки историчари заступају мишљење да је изграђен 1219. баш у години када је Српска православна црква добила самосталност.

Најприхваћенија је „истина“ да је манастир саграђен унутар целине утврђеног града Дабра, у време цара Душана. Као година завршетка манастира, најчешће се узима 1343. а као оснивач жупан Прибил, ,Душанов властелин, који је био задужен за чување западне границе тадашње српске државе. Наводно, Прибил је у утврђеном граду сазидао жупански двор и скромну манастирску цркву од камена и сиге.

Након што се Прибил замонашио и предао им власт, бригу над тврђавом и покровитељство над хришћанском светињом преузели су његови синови Стефан и Петар, који је уз цркву дозидао спољну припрату и ризницу. Записано је да је у време Петра у Добруну било 720 монаха. О том времену сведоче и две фреске, које су преживеле бројна рушења манастира. На првој су цар Душан, његова жена Јелена и син Урош, на другој жупан Прибил, са синовима и зетом.

По појединим изворима, Турци су у овај крај први пут продрли 1393. године, четири године након Боја на Косову, срушили или тешко оштетили манастир, који су затим обновили син цара Лазаре Стефан и кнегиња Милица. Азијати су Дабар поново освојили 1463. године. Град су разорили а манастир тешко оштетили. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама, којих је у овом крају било много а у оскрнављеној светињи су остали само старији монаси који нису могли или нису хтели да беже. Након њихове смрти манастир је постепено опустео и порушен.

Рушења ће постати манастирска судбина. Обновљен је у шеснаестом, срушен крајем седамнаестог, а обновљен крајем осамнаестог века. Међутим, у манастиру није било монаха и у њему је у следећих 100 година служба вршена само три пута годишње: на Божић, Васкрс и Духове. Следеће разарање манастир је задесило после српског устанка у БиХ, 1875. године, кад су се Турци светили не само масовним убијањем и прогоном народа, већ и рушењем православних богомоља.

Берлински конгрес, одржан 1878. је српској Босни донео нове господаре, Аустро-Угарску монархију и гувернера Бењамина Калаја. Уз његову дозволу а на залагање митрополита Саве Косановића и уз помоћ баронесе Вилхелмине Николић, родом Српкиње, манастир је поново оживео 1884. године, када је обновљена првобитна црква жупана Прибила.

Нови оружани сукоб српског народа и окупатора, овај пут Аустријанаца и Мађара, који је почео након Сарајевског атентата 1914. донео је ново рушење и затварање Добруна. Са обнављањем се почело 1921. године, када су кречењем и живописањем уништене или оштећене поједине фреске.

У Другом светском рату, Швабе су манастир претвориле у магацин за оружје и муницију, које су при повлачењу, у јануару 1945. запалили. Након страховите експлозије, од Добрна су остали само звоник и припрата. Упорни Подрињци су већ следеће године обновили своју светињу, али је она служила као „добрунска црква“. Одлуком митрополита дабробосанског Николаја у Добрун су 1994. усељени монаси и он је поново повратио статус манастира.

Слављеничке 2004. године манастир је добио више нових објеката. По значају и архитектури, издвајају се Карађорђев конак,  Музеј Првог српског устанка и Музеј Дабробосанске митрополије. Најзаслужнији за њихову изградњу и препород манастира, некадашњи митрополит Дабробосански владика Николај, сахрањен је у манастирској порти, недалеко од манастирске цркве, која је посвећена Успењу пресвете Богородице.

Највише захваљујући њему манастир је данас омиљено свратиште не само верника, већ и туриста, који у хиљадама хрле у Добрун. Да душу окрепе вером а очима упију лепоту манастира и његове околине.