УЛОГА СНЕЖАНЕ Ђ. И ЊЕНОГ ПРЋАСТОГ НОСА У МОМ ЖИВОТУ

Пише: Душан Марић

Тамо неке године, Тито је још увек био жив а ја сам био ученик првог разреда гимназије у Купресу, у наше село стигла је ученица Снежана Ђ. из Београда. Заједно са родитељима и братом  дошла је у посету породици мог брата од стрица Бранка, са којим су се дружили у Аустралији, где су живели.

И као што то обично буде кад у село стигне лепа девојчица из велеграда, ја сам се у Снежану помало заљубио. Не знам да ли ми се више допао њен прћасти носић, живахна природа, лепа гуза или фармерице до колена, које је носила, јер та мода још увек није била стигла у наш крај.

Можда је извесну улогу у овој ђачкој платонској љубави имала и песма Мирослава Илића „Волео сам девојку из града“. Који момчић из провинције, тамо осамдесетих прошлог века, док је слушао ову песму, није замишљао беле руке, а прсте ко дирке, који причаху најнежније бајке“. А Снежана је имала баш такве прсте…

Завидео сам свом брату Сими што Снежана спава у његовој кући.

Једно вече, док сам у друштву Снежане и својих комшија и другара Мирка, Маринка, Славчића, Момчила…дочекивао звезде које су се почеле појављивати на небу изнад Стражбенице, узео сам да пушим цигарету. Ретко сам пушио, углавном само када би се, док чувам овце, сусрео са Мирком или Маринком, који су већ озбиљно „дуванили“, али где да пропустим ову прилику, запалим пред цуром из Београда и покажем јој да сам озбиљан, одрастао, момак.

На моју несрећу, а можда је то била и срећа, наишла је Снежанина мајка. И видела нас са цигаретама. Ништа није коментарисала, али ме је следећег дана значајно погледала и, онако успут, рекла да је приметила да се мени допада њена кћер и да је то лепо али да није лепо што пушим.

Крв ми је тако јурнула у лице да у срцу, сигуран сам, није остала ни једна једина кап. Ни најбољим кардиолозима на свету не би успело да објасне како сам, стидљив какав сам био, преживео те тренутке.

Целу ноћ сам мозгао како је та лепа жена из Београда, око које се ширио пријатан мирис парфема, могла да зна да ми се Снежана допада, кад ја то ником нисам рекао и ничим нисам показао? Закључио сам да жене из тог далеког и мени тајанственог света велеграда вероватно имају моћ да проникну у мушку душу. И читају је као отворену књигу. Нема другог објашњења. Зато је она девојка из града и очарала Мирослава Илића толико, да он због ње и након што се вратио у своје село и даље кити свирце и разбија чаше.

И кад сам заспао, у мени се наставила усковитлана борба између усхићења што је Снежанина мајка рекла да је лепо што ми се свиђа њена кћер и кајања што су проклете цигарете вероватно заувек покопале моје шансе да освојим срце лепе Београђанке.

Ујутро, као и увек, устао сам рано и потерао овце у поље испод села, на испашу. Са чобанском торбом на леђима и – Снежаном у срцу. У неко доба дана, док сам на Мартиновом дилу, поред оваца које су полегале, лежећи на трави,  читао „Евгенију Гранде“ од Балзака, из света париске аристократије тргнуо ме је звук аутомобила.

Били су то Снежана и њени. Кажу, одлазе за Београд, па су навратили да се поздраве. Који минут касније, док сам са тугом гледао како лепи аутомобил одмиче у даљину, још сам осећао додир њених прстију, још је испред мене титрао значајан осмејак око прћастог носа, још је у глави одзвањао њен милозвучни гласић „видећемо се следећег лета“…

Да је транзистор, који сам увек носио са собом, објавио да је Партизан победио Звезду са 5:0, да су Моца Вукотић и Ненад Бјековић проглашени за најбоље фудбалере на свету и да је Енвер Марић одбранио још један пенал Герду Милеру, као што је то учинио на оној чувеној утакмици између СФРЈ и СР Немачке у Франкурту, све то заједно на мене неби оставило тако јак утисак као Снежанин долазак да се поздрави самном.

Да ли је то њена одлука? Како је то саопштила родитељима? Или је то идеја њене мајке? Шта год да је у питању, то је за моју дечачку душу била врло важна чињеница. Доказ да она цигарета, не знам да ли је била сарајевска „Дрина“ или нишка „Морава“ , ипак није потпуно покопала моје шансе код Снежане.

Због тога сам већ почео да размишљам о следећем лету и следећем сусрету са прћастим носићем. И дао се у мозгање шта да урадим до следећег лета, које јуначко дело да направим, нешто што ће се допасти Снежани. И њеној мајци.

И у том дечачком заносу одлучио да престанем да пушим. Ма, шта да престанем да пушим? Мало је то. У следеће три године нећу да окусим ракију, нити да попијем кафу. Колико год деда Марко или ујак Душан за Аранђеловдан, нашу крсну славу, буду наваљивали да попијемо по једну, јер сам мушко а мушкарци треба да пију ракију….и колико год ми се допадао укус кафе, посебно кад у њој има пуно шећера.

Биће ми тешко, али ја те муке морам да издржим, морам поднети ту жртву за Снежанину љубав. Како ће се само она обрадовати кад следећег лета чује да од данас нисам запалио цигарету, нисам попио ракију…него сам постао сасвим пристојан момак. Због ње.

Никада више после тог дана нисам запалио цигарету, нити попио кафу. И никада више нисам видео Снежану.