СТРАНПУТИЦА МИНИСТАРКЕ ПОЧЕТНИЦЕ ДАРИЈЕ КИСИЋ ТЕПАВЧЕВИЋ: Србија има много важнијих питања од сигурних кућа

Пише: Душан Марић

У Србији  има 300.000 незапослених. И најмање дупло више оних који живе на или испод границе сиромаштва. Више од 33 хиљада грађана храни се у народним кухињама. Десетине хиљада учесника ратова деведесетих се још увек суде са државом јер сматрају да им досовска власт није исплатила дневнице које су им припадале. За заборавне, то су они што су на Кошарама, Паштрику, широм Косова и Метохије ратовали против НАТО бомбадера и шиптарске пешадије и крварили да би сачували слободу отаџбине.

По закону, минимална плата у Србији је 32.000. Недовољно да се преживи.  А хиљаде радника не примају ни толико. Газде им исплате минималац али их присиле да врате део новца. Лично знам продавачице које на крају месеца приме 17.000 хиљада. Знају то и инспекције рада али не раде свој посао. А и зашто би? Боли их уво. Исплативије је бити у добрим односима са газдама,  који имају новац, него са сиротињом, која нема ни за себе а камоли за друге.

Србија још увек није добила закон о социјалним картама, који се најављује као важан предуслов за успешнију борбу за искорењивање сироимаштва. И стварање праведнијег друштва.

Све су то изузетно значајна питања, чије решавање чека државу а пре свих новог министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарију Кисић Тепавчевић.

Али уместо неким од тих питања, уместо посетом неком старачком дому или дому за незбринуту децу, борачком или синдикалном удружењу, Црвеном крсту, удружењу мајки или  Колу српских сестара, она је мандат министра почела посетом  такозваној сигурној кући. Коју су пре 20 година оворили гилиптери из ДОС-а.

И тиме послала поруку да је то за њу најважније питање. Јер су мушкарци у Србији  насилници, који толико туку своје жене, да је постојање и опремање сигурних кућа национални приоритет. Па није чудо што је министарка приликом посете, како је сама изјавила, имала велику трему.

Добро је да постоје институције и објекти у којима жене, жртве насиља, могу наћи привремено уточиште.  Али је чудно да у држави у којој се толико гусла о родној равноправности нема места где уточиште могу наћи и мушкарци који су жртве насиља. Или жртве све чешћих лажних пријава за насиље.

По званичним подацима, само у једној години у Србији је било око 5.000 лажних пријава против мушкараца за насиље над женама. Чија последица није само трајно губљење угледа пријављеног  већ и привремено бескућништво.  Јер, кад надлежни органи приме пријаву за насиље,  у највећем броју случајева мушкарцима се изриче мера једномесечне забране приласка жртви. Или „жртви“.  Што подразумева и обавезну меру напуштања заједничке куће или стана.  Чак и кад је кућа дедовина „насилника“ а  „жртва“  се у њу доселила пре месец дана.

Лажно оптужени а из рођене куће избачени мушкарци често немају где. Потуцају се код родбине и пријатеља. Стрепећи и молећи бога да „жртва“ не пријави ново „узнемиравање“.

Зашто се госпођа министарка није сетила да мандат почне иницијативом да се изгради сигурна кућа за мушкарце жртве насиља? То би било баш онако кул. И европски.  Или за жртве лажних пријава за насиље? И тако послала поруку да се у Србији заиста поштује равноправност полова.

И ви се питате зашто није? Одговор је прост: зато што то није кул (намерно користим овај изопачени, полуретардирани европејски новоговор). Није политички профитабилно. Онај ко се у Србији усуди да каже неку реч у одбрану мушкараца  је надрљао. Осим ако не брани мушкарце који су педери. Бранити њих је не само ин, већ може и да се лепо профитира.

Неспорно је да у Србији постоје случајеви насиља над женама. Али ништа више и ништа драстичније него у другим државама.  Па не видим да је у њима изградња сигурних кућа важна малтене као отварање дечијих вртића.

Први министарски корак (очигледно нагло узлетеле) госпође Кисић, састав нове владе и поруке које су одаслане поводом њеног формирања потврђују да ће се, под притиском штеточинских невладиних организација, које су углавном филијале западних обавештајних служби и чији је циљ разарање српског друштва и породице,  у Србији наставити политика стварања друштвене климе у којој је насиље у породице само оно насиље у којем су жртве жене.

Већ годинама главне друштвене теме у Србији су заштита права мањина, заштита права жена и заштита права лезбејки, хомосексуалаца, транвестита и  осталих педера.  Иако не постоји земља у Европи у којој националне мањине, жене и побројане сексуалне групације имају већа права него у Србији.

У Србији је национална дискриминација само ако су жртве Цигани, муслимани, Хрвати, Мађари, Шиптари…Дискриминација над Србима, посебно ако живе  на Косову и Метохији, је сасвим у реду. Природна појава.  Као и насиље над мушкарцима.  Разбити мужу или љубавнику чашу о главу, мало му пустити крв или му се, након што те је оставио или преварио, осветити пријавом за насиље је допринос борби за људска права. И разбијању породице у Србији. И Србије.

Полако али сигурно Србија постаје земља у којој су Срби, као нација и мушкарци, као пол, две најугроженије врсте.

Ако се не одупру овој европеизацији, педеризацији, имиграцијама, едукацијама, транзицијама и осталим свињаријама,  Срби мушкарци који гаје љубав према овоземаљском светом тројству за сваког нормалног мушкарца, а то су породица, жене и своја нација,  нестаће  као диносауруси.

Разумљиво је што председник Србије Александар Вучић, изложен страховитим спољним и унутрашњим притисцима, стешњен између Вашингтона и Москве, између Ђиласа и напредњачких тајкуна,  између еврофанатика и оних који верују у долазак Месије, води политику уступака, компромиса и попуштања, чак и према онима који су природни противници њега и Србије. Само тако може да сачува себе и Србију.

Под услововом да у том попуштању лествицу не спусти превише ниско. А бојим се да је она на доњој граници.