ПРЕКО ВИШЕГРАДА ДО САРАЈЕВА: Кроз раскошну природу и лепа села која су лепо горела
Пише: Душан Марић
Док гледа наше пасоше, полицајац на граничном прелазу Вардиште се искуђава:
-Не могу да верујем.
-Неки проблем – пита други.
-У једном аутомобилу четири мушкарца, свима почетно слово имена Д. Чак тројица имају исто име – Дејан. То ми се није догодило.
Није ни нама.
-Ми смо група четири Д – уз шмекерски осмех коментарише Дејан Павковић, који је у улози возача. Заједно са њим, Дејаном Писаревићем Писком, потпредседником ЈС и Дејаном Спасићем, кренуо сам у БиХ. Од Вишеграда, Романије и Сарајева, преко Бугојна, Купреса и Шипова, до Јајца и Бањалуке.
Ни један од њих никад није био у Сарајеву, Спасић први пут у животу прелази Дрину.
После петнаестак минута вожње кроз прелепе пределе кањона рекле Рзав, чије су стране ишаране бајковитим пејзажима безброј чука, огромног стења и јесењих пастелних боја, стижемо до живописног манастира Добрун. Чију изградњу већина смешта у четврту деценију 14. века а приписују је Прибилу, жупану цара Душана.
Ту и тамо око пута још увек има разорених кућа и фасада са траговима рата.
И манастир је рушен пет пута. Три пута од Турака, два пута од швапског окупатора. Одлуком тадашњег митрополита дабробосанског Николаја манастир је обновио рад 1994. године. После 250 година. Николај сад почива у порти манастира.
Док чекамо да нам откључају скромну, као лабуд белу, Цркву успења пресвете Богородице, пењем се на узвишење изнад манастира, на којем су 2004. године, на 200 година од подизања Првог српског устанка, које су Србија и Република Српска овде заједно обележиле, постављени велики бели крст и статуа Вожда Карађорђа.
У склопу припрема за обележавање јубилеја, подигнут је пространи Карађорђев конак, на чијем првом спрату је Музеј Првог српског устанка а на другој Музеј Дабробосанске митрополије.
Вишеград нас дочекује окупан сунцем. Код чувене ћуприје на Дрини, коју је подигао потурчени Баја Соколовић, чека нас Обрад Полуга. Припадник Интервентне чете Вишеградске бригаде ВРС, сад службеник борачке организације. Који и 25 година од завршетка рата по судовима доказује да није починио ратни злочин. Муслимани који су у Подрињу побили више хиљада српских цивила не морају ништа да доказују. Већ вековима, убијање српских жена и деце није злочин.
Прво идемо у спомен собу уређену у част бораца палих у последњем рату. Налази се у објекту који је некада био јеврејска синагога. У Вишеграду више нема Јевреја. На улазним вратима дочекују нас погледи 300 мртвих јунака. Или јадника. Како се узме. А недостају фотографије још шездесет и двојице. Обрад нам објашњава да су у питању борци Вишеградске бригаде и борци из других бригада, чије су породице након окупације њиховог завичаја дошле да живе у град на Дрини. Највише проганиних, живих и мртвих, је из Сарајева.
На сликама и четири сина Божане Делић из Црквина код Горажда. Једног ратног дана, комшије муслимани су их одвеле у смрт, заједно са сестром, њеним сином и четворицом зетова. Неколико дана касније, један комшија је дозвао ојађену мајку да изађе из куће, да би јој се обратио овим речима: „Муштулук Божана, синоћ смо ти убили Радивоја“. Нико од њих се није жив вратио.
Ту су и трагичари из чувеног тунела, о којем је Срђан Драгојевић снимио филм „Лепа села, лепо горе“. У септембру 1992. седам српских бораца, који су чували један од мостова преко Дрине, опкољени су у тунелу Бродар, дугом 97 метара. Без хране и воде девет дана су пружали јуначки отпор. Стеван Панић, добровољац из Смедерева, је погинуо, Милан Лучић и Владо Гавриловић умрли су у тунелу од рана, тешко рањени Новак Арсић је пуцао себи у слепоочницу. Погинуле су и докторка Стојана Јововић и медицинска сестра Љубица Кастратовић, које су са санитетом дошле из правца Рудог да помогну рањеницима. Станко Мећашев, Слађан Симић и Микајло Шимчић су се девети дан пробили из обруча. Микајло са 20 гелера у телу. Слађан је погинуо две године касније код Горажда.
Тужна прича сустиже једна другу. Не мањка их ни на другој страни, код муслимана. Да ли је могуће истинско помирење две гране једног народа? Садашњих и бивших Срба. Онакво какво „рекламира“ Емир Кустурица, који је на улазу у Андрић град, у који сад идемо, једну поред друге поставио статуе великог турског везира Мехмед паше Баје Соколовића и патријарха Макарија Соколовића.
У Андрић град, лепо осмишљено насеље на полуострву које Рзав прави на ушћу у Дрину, уложено је око 10 милиона евра. Идејни творац и првобитни већински власник био је Емир Кустурица. Сад су то Република Српска и општина Вишеград.
Након посете Андрић граду и чувеној ћуприји, настављамо ка Сарајеву. Пут цело време води кроз кањоне и десетине тунела. Којих се кутарлишемо тек по доласку у Рогатицу. А на Гласинцу и Романији нас дочекују бескрајна пространства прекривена шумама и пашњацима, на којима се виде стада оваца, коња и говеда.
У Сарајево улазимо из правца Пала, преко Бембаше и паркирамо се на малом паркиралишту крај Башчаршије. Прво посећујемо 300 метара удаљену Цркву светих архангела Михаила и Гаврила, која је подигнута у 15. веку и представља најстарији културно-историјски споменик Сарајева. Народно предање каже да је светињу подигао Андријаш Мрњачевић, брат Марка Краљевића. За шта нема никаквих доказа.
Црква, на којој стоји спомен плоча на којој пише да је прво постојање богомоље на том месту забележено још у шестом веку, одише вековима и опојним мирисом тамјана а између лукова и галерије, извија се тиха црквена музика из озвучења, која милује прастаре крстове, кандила и иконе. Поједине светиње које сам видео, као што су Црква светог Димитрија у Солуну, Црква пресвете Богородице у Обудовцу па и сама Саборна црква у Сарајеву, снажан дојам на посетиоце остављају својом величином. Стара сарајевска црква и сличне њој плене својим скромним димензијама, топлином и ушушканошћу.
Саборну цркву посвећено Рождесту пресвете Богородице затичемо обасјану сунцем у заласку. Делује величанствено. Као да је у својим високим звоницима покупила оно најлепше што је било у душама верног јој народа. Око 150.000 протераних Срба. Нажалост, жена која продаје свеће не зна да пронађе прекидач за светло па моји сапутници, који су први пут овде, нису могли да се у потпуности увере да унутрашња лепота светиње нимало не заостаје за спољашном.
Црква је завршена и освећена 1872. године. И онда податак који душу испуњава топлином и вером у заједнички живот: за њену градњу појединачно највише средстава дао је нико други до турски султан Абдул Азиз, 556 дуката. Шта ли би рекао кад би знао да су 120 година касније њене вернике сарајевски муслимани протерали из града. Правитељство српско из Београда дало је 500 дуката, кнез Михаило Обреновић 150 а Сава Косановић је у Русији скупио 1.870 дуката.
По доласку на некадашњи Мост Гаврила Принципа, сада Латинску ћуприју, на место са којег је на Видовдан 1914. године Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Фердинанда, зажалили смо што са собом нисмо понели бар букет цвећа. Да одамо почаст храбром средњошколцу из Босанског Грахова и његовим саборцима. Њиховим идеалима али и њиховим жртвама.
На Башчаршији, која као и увек, посебно заједно са насељем с друге стране трамвајске пруге, делује некако офуцано, много народа али мање него што је уобичајено. Мање и голубова око чувене чесме. Доста Арапа и жена са делимично прекривеним лицем, па један од Дејана пита: „Брате мили, где нас ти ово доведе. Да ли смо још у Европи?“ Неуобичајено много просјака, углавном жена тридесетих година. Скоро сви пролазници носе маске. Једна од продавачица нам објашњава да су казне за њено неношење на отвореном 500 марака. Одлучујемо да ризикујемо и да се, ако нас легитимишу, извлачимо на незнање и „дипломатски“ имунитет.
Не би било у реду да будемо у Сарајеву а да не упознамо и неку лепу Сарајку. На шта би то наличило. Одабрали смо једну, која ноншалантно, стоји испред једне од неколико десетина трговачких радњи.
Алдина Тоскић. Досађује се па изашла да прошета. Последњих година је мало у свом граду. На крузерима крстари океанима. Питам, шта јој је Фадил Тоскић, певач који је осамдесетих година био популаран са песмом „Запалио сам пламен у оку твом“. Каже, стриц. На препоруку шармантне и надасве предусретљиве Сарајке седамо у башту ћевабџинице „Жељо“. Да пробамо и те чувене сарајевске ћевапе. Ништа посебно. Можда и због тога што нисмо могли да их залијемо пивом. Гостима не служе алкохол а конобар објашњава да уз ћевапе не иде пиво него југурт.
Већ је пала ноћ кад смо се укључили у реку аутомобила која мили десном обалом Миљацке и запутили према Илиџи и нашем крајњем данашњем одредишту, чувеном ресторану „Брајловић“. Који нас дочекује на самој обали реке Босне, већ умотан у шљаштећу новогодишњу расвету. Парада кича. Унутра смо се убрзо сетили народне узречице: споља гладац, а унутра јадац.
Док зачуђеним конобарима враћа вечеру, уз савет да је допеку, Дејан Писаревић им објашњава:
-Момци, ми нисмо наручили живо теле, већ телеће печење.