7. купрешка бригада ВРС остала без трећег команданта: И пуковник Самарџија напустио бојно поље

Пише: Душан Марић

Још један од ратних старешина у армији Ратка Младића, која је створила Републику Српску, заувек је напустио бојно поље. У среду 17. фебруара, у Београду је умро пуковник Драго Самарџија, командант 7. купрешке и 17. кључке бригаде ВРС.

Раније су преминули и његови претходници на месту команданта купрешке бригаде. Прво пуковник Витомир Грујић, па пуковник Божидар Ракић. Овај свет су напустили баш по редоследу по којем су дошли да командују операцијама српске војске на Купрешкој висоравни.

Самарџија је рођен 1946. године у Хумићима код Кључа. Ратни пут започео је у Западној Славонији, где је од септембра до децембра 1991. командовао 5. козарском партизанском бригадом ЈНА.

Пoчетак рата у БиХ затекао га је на дужности команданта 13. кључко-мркоњићке бригаде ЈНА.

Кад је почетком априла 1992. хрватска војска извршила агресију на БиХ и Купрес, међу јединицама које су добиле задатак да зауставе напредовање агресора и збаце га са Купрешке висоравни била је и 13. бригада.

Првог дана ратних дејстава на купрешком ратишту, 3.априла 1992. бригада је упућена преко Велике Плазенице (1765)  да запоседне Купрешка врата али, због високог снега, није успела да изврши задатак, па се вратила у Благај. Шестог априла шиповачки батаљон 13. бригаде, заједно са тенковском четом, једним водом прага, „мартићевцима“ из Шипова и „Белим орловима“ учествује у заузимању Сухове и Злосела. Следећег дана, у борбу су уведени и кључки и мркоњићки батаљон 13. бригаде, који заједно са наведеним и другим јединицама ЈНА поподне ослобађају Купрес.

Десетог априла, на годишњицу проглашења НДХ, у исто време док се на Купрешком пољу, испод Горњег Малована, одвијала пресудна битка купрешке операције, у којој су јединице хрватске војске потпуно разбијене и уз страховите губитке у људству протеране у правцу Шуице и Дувна, 13. бригада је преко Рилића и Занаглинске шуме избила у Равно, на југоисточни руб Купрешке висоравни.

Кад је 15. јуна 1992. формирана ВРС, делови 13. бригаде су ушли у састав новоформиране 7. купрешке бригаде ВРС а Самарџија и део његових сарадника отишли су на нови задатак, у 17. кључку бригаду ВРС, која у јуну чисти подручје те општине од муслиманских територијалних јединица.

Самарџија се на Купрешку висораван враћа две и по године касније. Након што је 3. новембра 1994. године, хрватска војска поново заузела Купрес, више команде смењују команданта 7. купрешке бригаде потпуковника Ракића и на његово место постављају пуковника из Кључа.

Био је помало сиров и напрасит али је у следећих скоро годину дана успешно командовао 7. бригадом, која је на линији Велика Плазеница – Купрешко Поље – Курљај – Прика Јеловача, спречавале знатно надмоћније хрватске и муслиманске јединице да заузму северне и северозападне делове Купрешке висоравни и напредују према Шипову.

Међу неколико великих битака издваја се она која је вођена 25. јула 1995. године, кад су хрватске снаге, чију је ударну песницу чинила Прва гардијска бригада ХВО, након петочасовне артиљеријске припрема, у току које је на положаје 7. бригаде испаљено више хиљада граната, покушале да пробију линију на потезу Курљај-Прика Јеловача.

Кад је у септембру 1995. године, преко положаја других јединица ВРС, правцем Гламоч – Млиништа и Гламоч –Драгнић Подови, хрватска војска практично заобишла Купрешку висораван,  избила на висове изнад Шипова и запретила да ће јој одсећи једину одступницу, 7. бригада је била принуђена да се пробије из полуокружења према Мркоњић Граду.

Дан уочи повлачења са Купрешке висоравни, 10. септембра, забринут због алармантне ситуације, пуковник Самарџија вишим командама шаље следећи телеграм: „Без обзира на којем нивоу је договорено ово што се догађа, нико нема право да жртвује народ и војску. Не желим да учествујем у издаји народа и војске. Захтевам да се за садашње стање на овом делу фронта кривци открију и казне“. Узалуд. Пуковнику није имао ко да одговори.

Самарџија купрешком бригадом командује и у биткама које је у октобру 1995. године ВРС водила на мркоњићком ратишту. Где се поновила ситуација са купрешког ратишта. Опет су јединице десно од 7. бригаде попустиле пред ударима хрватских гардијских бригада, па је она била принуђена да се, да би избегла окружење, повуче на Мањачу.

У дану кад је на снагу ступило примирје и практично престао рат у БиХ, 16. октобра 1995. године, пуковник Самарџија је командовање бригадом предао потпуковнику Дани Марићу.

После рата је живео у Београду. Суд БиХ је 2013. године потврдио оптужницу, којом се Самарџија терети да је, као командант 17. кључке лаке пешадијске бригаде, починио злочин против човечности, тако што је заједно са члановима Кризног штаба општине Кључ и Станицом полиције у том граду „учествовао у спровођењу стратешких циљева Скупштине српског народа БиХ“.  Оптужница га је теретила да је командовао нападима на муслиманска села и засеоке Рамићи, Красуље, Хрипавци, Ошљак, Доњи Биљани, Ботоњићи, Домазети, Бркићи и Јабуковица у којима је убијено више стотина цивила, део становништва је затворен у логор на Мањачи а преостало становништво је протерано на територију под контролом муслиманске војске.

Практично, српској војсци и Самарџији се оптужницом на терет ставља све оно што су и муслиманска и хрватска војска на територијама које су заузеле чиниле српском становништву.

Самарџија није порицао да су у борбама на подручју Кључа почињени и злочини, жалио је због невиних жртава али је указивао на чињеницу да су злочине чинили и муслимани. И да су ратна дејства на подручју општине Кључ започели муслимани. Наиме, након одлуке да се јединице ЈНА повуку из Хрватске и БиХ, муслимани су 27. маја 1992. на превоју Ланиште из заседе отворили ватру на аутобус који је из Книна превозио младе војнике ЈНА, шесторицу њих убили а више ранили.

Самарџија је такође често истицао чињеницу да су његови војници, који су починили злочине, синови, браћа или унуци жртава злочина геноцида који су у Другом светском рату починиле хрватске и муслиманске усташе. Наиме у масакрима 31. јула, 31. августа, 1. септембра, 2. септембра и 19. септембра  1941. године, Хрвати и муслимани су у Кључу и околним селима поклали више од 2.000 српских цивила. У истоом периоду, у суседном Санском Мосту, само на локалитету Шушњар, хрватске и муслиманске усташе побиле су 5.500 Срба, углавном жена и деце.

(На групној фотографији, снимљеној пре три године у београдском хотелу Бристол је део старешина Другог крајишког корпуса ВРС. Пуковник Самарџија је чучи први с лева у доњем реду, а командант корпуса генерал Грујо Борић стоји шести са десне стране, у горњем реду.)