НА ДАНАШЊИ ДАН 1992. ПОЧЕО ЈЕ РАТ: Бацач оре, топи тресу, то је борба на Купресу
Пише: Душан Марић
Скоро пола века Србе, муслимане и Хрвате на Купрешкој висоравни, вредне и поштене људе, горштаке који нису бежали од тешког рада, будила је зора, кукурикање певца, звоњава будилника или лавеж којим пси поздрављају нови дан. Трећег априлског дана 1992. године пробудила их је стравична грмљавина топова. Није се ноћна тмина још повукла са врхова купрешких гора Цинцара (2006), Малована (1826), Великог Виторога (1906), Стожера (1758) , Велике Плазенице (1765) , Радуше (1956)….а њихове падине су се затресле од страшне јеке, која је ледила крв у жилама. И најављивала смрт. Жетву смрти. Синова, кћери, мајки, очева, комшија, родбине, школских другова…Драгих људи.
Мада су још у марту те године јединице регуларне хрватске војске прешле Саву, ушле у Посавину, разместиле се око Босанског Брода и Дервенте и починиле језиве покоље српских цивила у Доњим Колибама и Сијековцу, у којима су заклане читаве породице са децом, већина хроничара сматра да је прави рат у БиХ почео тог 3. априла 1992. године, кад је војска из Републике Хрватске напала српска села на Купрешкој висоравни и сукобила се са јединицама ЈНА које су на висораван хитале из правца Бањалуке и Шипова.
Мене је то априлско јутро затекло у мотелу „Адриа ски“, на Чајуши, атар села Горњи Малован, десетак километара јужно од Купреса, на дужности команданта специјалне јединице при команди 30. дивизије ЈНА, у чијем саставу је било тачно 50 младића, добровољаца. Углавном тек свршених средњошколаца из мојих Шеменоваца, Новог Села, Благаја, Мрђеноваца и Омара.
На Чајушу смо пребачени прекјуче, по наредби команданта 30. дивизије ЈНА пуковника Станислава Галића. Галићева наредба нас је затекла у шумским баракама у Дрежници. У шумовитој долини окруженој Цинцаром (2006), Малованом (1826) и Осјеченицом (1798). Ту смо стигли два дана раније, са амбицијом да први дочекамо удар хрватске војске на Купрешку висораван. Одлучни да својим мишицама зауставимо удар око 10.000 хрватских војника, груписаних у Шујици, Ливну и Томиславграду…и спречимо нови покољ свог народа. Били смо добро наоружани. Искључиво аутоматско оружје, од чега 12 митраљеза, 12 снајпера, 13 радио станица, тридесетак ручних ракетних бацача „зоља“, неколико десетина бомби….
Протествовао сам против пуковниковог наређења, објашњавао да нам није место ни на Чајуши, ни у Дрежници, већ у захвату пута Ливно-Шујица-Доњи Малован, где се очекивао главни удар хрватске војске, али није вредело. Виша команда је тражила безусловно извршавање наређења.
Осим мене, који сам као добровољац, заједно са Васом Ранковићем из Груже и Драганом Топаловићем из Црне Горе, већ ратовао у Хрватској, остали припадници чете нису имали никакво ратно искуство. Гледали су својим тинејџерским очима у тамне ратне облаке који су се гомилали над родним горама, унапред се јуначили небијеним биткама и неизвојеваним победама а још увек у мислима више били у купрешким кафићима, са Милицама, Станама, Виолетама, Анђама, Драганама, Миленкама, Љубицама….Прелепим и честитим купрешким девојкама.
Пре месец дана сам их грубо отргнуо из њихове животне колотечине, од њихових породица, од њихових девојака, од кафића у којима су поноћ испраћали, наоружао и почео да их спремам за рат. Да бране српски народ на Купрешкој висоравни.
Да нам се више никад не понови јама на Раичевој коси, у коју су Хрвати само у два дана, 1. и 2. августа 1941. бацили 43 косца из мог села. Међу њима и шесторицу браће Марића. Да нам се више никад не понови јама на Боровој Глави, над коју су купрешки Хрвати, наше комшије, на Илиндан 1941. године, на превару довели 184 Србина из Вуковска и ту их дотукли маљевима. Да нам се више никад не понови 3. август 1942. године кад су Хрвати у шталу Илије Спреме затворили и запалили 98 жена и деце из Оџака и Беговог Села.
Милица Спремо изгорела је са осморо своје малолетне деце. Друга Милица Спремо са седморо малолетне деце. Трећа Милица Спремо са четворо деце. Ружа Спремо са петоро своје малолетне деце. Зорка Спремо са чевторо деце. Љуба Глигорић и Макилија Спремо са по четворо деце. Јованка Спремо са четворо малолетне деце. И тако…туга до неба. До незаборава. Преко границе разума и могућег хришћанског опроштаја.
Да нам се не понови 28. јул 1942. године, кад су Хрвати у Горњем Маловану поклали 71 жену и дете. У записнику Комисије за утврђивање ратних злочина, који је сачињен 3. јула 1946. године у Месном народном одбору Малован, међу седамдесет и једном жртвом покоља наведено је и 32 деце млађе од десет година. Од тридесет и двоје убијене деце само је двоје имало више од пет година.
Да нам се не понови 27. август 1942. године кад су Хрвати у Вуковском заклали три мушкарца, 13 жена и 35 деце из породица Катанић и Марковић. Јадне мајке су клане заједно са четворо, троје, двоје своје деце…
Од 300 српске деце коју су у Купресу и околним селима убили Хрвати 255 је било млађе од 10 година.
Те ноћи, око поноћи, таман кад сам хтео да спавам, међу нас су, у белим маскирним униформама, упали припадници специјалне корпусне полиције из Бањалуке, под командом разгоропађеног Милутина Полића. Ратника и обавештајца. Чули су да се међу мојим војницима, сељачким синовима, тек свршеним средњошколцима, потомцима недокланих из 1941. године, појавила малодушност. Чули су да неки од њих размишљају да ноћас побегну назад у наша села. Па су дошли да их упозоре да ће сваки који дезертира бити стрељан.
-Ко побегне са мегдана са усташама, ко жели да усташама омогући да поново коље, јебаћемо му мајку, убићемо га ко пса. Пичка вам материна, ово је рат за опстанак нације. Или хоћете да нас поново кољу и бацају у јаме? Јама на Боровој Глави чека нове овце. Ко ће бранити српске жене и децу ако нећемо ми? Других нема. Марићу, има ли овде издајника?
-Нема. Момци су млади, немају ратног искуства, нормално је да се плаше али спремни су да се бију. Уосталом, сви они су и у ову јединицу и овде дошли добровољно.
Полић и његови момци су отишли у ноћ.
Заспао сам у два ујутро. Обучен. Пре тога обишао сам сва стражарска места и, ваљда слутећи зло, наредио да се страже удвоструче. У даљини су се видела градска светла Купреса. Тамо ми је брат, са супругом и двије малолетне кћерке. Тамо су ми комшије, пријатељи. Школски другови. Драги људи. Не само Срби, већ и Хрвати и муслимани. Боже, шта ли и мени и њима носи следећи дан?
Носио је рат. Смрт, разарања и јаук.
Ваљда је било око шест ујутро, кад ми је у собу упао Милан Милишић.
-Команданте, почео је рат.
-Срећно нам било Милане.
Милан и ја смо се загрлили и пољубили. А онда сам изашао на ходник, на којем су се окупљали моји буновни војници. Док су око нас повремено одјекивале детонације граната, обратио сам им се следећим речима:
-Момци, кад смо кренули из нашег села, знали смо да идемо у рат. У смрт. За ово смо се спремали. Било је само питање кад ће почети. Боље је да почне што пре. Имамо прилику да осветимо 700.000 мученика закланих у Јасеновцу и више од хиљаду српских цивила закланих на Купресу. Узмите сву опрему и спремите се за покрет. Вишак ствари баците. Неће вам требати. Сад ћемо покушати да успоставимо везу са командом дивизије и чујемо њено наређење. Какво год да буде, немојте се плашити, победићемо.
Две и по деценије касније, овако сам догађаје из тог 3. априла 1992. године описао у књизи „Синови Виторога“ , ратном дневнику са Купрешке висоравни.
У петак 3. априла, око 6 сати ујутро, јаке пјешадијске и механизоване снаге (различити извори говоре о употреби најмање 5 до највише 10 тенкова и оклопних транспортера) из правца Шујице напале су српско село Доњи Малован и већ после сат-два ставиле га под контролу.
У нападу је учествовало више хиљада војника, припадника регуларне хрватске армије, полицијских јединица Републике Хрватске и јединица ТО из Западне Херцеговине. Значајан део војника пристиглих из Хрватске већ су имали ратно искуство, стечено у борбама на вуковарском и другим ратиштима.
Чета из састава 13. партизанске бригаде ЈНА, састављена од резервиста из Шипова и чета Територијалне одбране Доњи Малован нису пружиле значајнији отпор.
Борци и део становништва избегли су према Хрбљини и Гламочу, али је више од 90 мушкараца, жена и деце заробљено и одведено у логоре. Погинуо је борац 13. партизанске бригаде Жикица Максимовић из Стројица, а Хрвати су убили и 10 мештана. Седам припадника чете Малован и троје цивила. Деветоро убијених је из породице Дувњак.
Истовремено са нападом на Доњи Малован, хрватска артиљерија је тукла и Горњи Малован, посебно мотел Адриа-ски на Чајуши. Добровољачка чета из Благаја је добила наређење да напусти Чајушу и преко Омара дође у Ново Село, како би се придружила јединицама које учествују у нападу на Купрес, а батаљон 13. партизанске бригаде из Мркоњића добио је задатак да из Прибељаца, преко Велике Плазенице, избије на Купрешка врата и стави их под контролу ЈНА.
У осам сати ујутро сати припадници Купрешке бојне ХОС-а блокирали су Купрешка врата и остале излазе из Купреса.
У 3. чету Купрешког батаљона у Копривници, која је требала да блокира Купрешка врата и спречи пролазак хрватских појачања из Бугојна, од 300 мобилисаних војних обвезника из Бугојна јавило се само њих 35.
Припадници сатније ХОС-а из Злосела нису дозволили да санитетско возило са тешким рањеницима из Доњег Малована прође према Благају и Шипову и вратили су га у Купрес. Тек касније су га пропустили за Травник.
Командант 30. дивизије Станислав Галић и купрешки Срби тражили су састанак са руководством ХДЗ у Купресу, али су Хрвати одбили сусрет.
Из засеока Буч, на почетку села Растичева, Хрвати су отврили ватру на припаднике ЈНА у Благају и тиме почели рат и на другом, северном, делу Купрешке висоравни.
По наређењу које су добили из команде у Купресу, чланови минобацачке посаде Купрешке бојне на Мрњашици у десет часова почели су да гранатирају Благај.
Артиљерија ЈНА из Благаја и Новог Села почела је да одговара око 13 часова, дејством по Растичеву и Злоселима.
Сат времена касније, преко Мекотина и Велике Плазенице, почео је пешадијски напад ЈНА на Растичев, у којем су учествовали 3. батаљон 11. бригаде из Дрвара и Територијална одбрана Благај али, због лоше организације, без видљивијих резултата. Напад се свео на позициону размену пушчане ватре, без озбиљног покушаја да се уђе у Растичево.
Око 17 часова граната из Благаја погодила је минобацачки положај ХОС-а на узвишењу Мрњашица испод Растичева и убила тројицу, а ранила двојицу војника. До краја дана погинула су још двојица бораца ХОС-а.
Команда 5. корпуса у Бањалуци наредила је да се из Западне Славоније на Купрес пребаци остатак 5. добровољачког батаљона и хаубички дивизион, ојачан са батеријом ПВО оруђа (у питању су „праге“).
У самом граду Купресу, Равном, Вуковску и Рилићу није било борбених дејстава.