ГЕНОЦИД У ГЛАВИ МАРИНИКЕ ТЕПИЋ

Пише: Душан Марић

Свака љубав има крај. Па и моја љубав према Мариники Тепић.

Од своје несрећне љубави се опраштам још од синоћ.  Као и сваки разочарани Балканац, уз ракију и песму Зорице Брунцлик „али не знам зашто свака љубав има крај, и што сунце од те туге не изгуби сјај“.  Прво сам размишљао да о још једном свом емотивном бродолому ником не говорим, али каква би то бол била да је са неким не поделим?

Мариника лепа, млада  и паметна. Као да је изабрана на кастингу. Или да је одабрала нека служба.

Као неко ко сматра да је критика власти из раја изашла, гледајући и слушајући Маринику, порадовао сам се да је Српска напредна странка, после свих тих силних фолираната међу лидерима опозиције, који преподне организују протесте против власти и јуришају на зграду Председништва а увече зову Вучића и питају „јесам ли био добар“, напокон добила праву опозицију. Која ће да помогне да се поједини осиљени СНС „мангупи у нашим редовима“ дозову памети. Једно вредно чељаде које ће свој опозициони посао обављати честито.  И професионално. Замало не написах, по задатку.

Јавно признајем грех да је месецима мојој напредњачкој души пријало кад жустра Банаћанка, храбро и аргументовано оплете по Ани Брнабић и њеном брату, Синиши Малом, брату Дарије Кисић или неком бали-бегу из владајуће касте којем је власт толико помутила памет да је престао да прави разлику између државног и кућног буџета.

Па сваки пут кад крене у какав приватни бизнис, он завуче руку у државну касу и  узме милион-два евра. Са истом лакоћом са којом моја жена ујутро, кад крене на пијацу, из мог новчаника извуче хиљаду-две динара.

И онда јуче гром из ведра неба: прочитам да се Мариника Тепић инфицирала вирусом. Али не вирусом кинеске короне, него вирусом српског геноцида. Односно да је и она више пута гуслала лажи да су Срби у Сребреници починили геноцид. И да је само то, ни пола јада. Већ да је потписала и у скупштинску процедуру упутила иницијативу да српски парламент донесе декларацију о осуди измишљеног геноцида у Сребреници.

Изненађен, у пола ноћи, зовем пријатеља да му се пожалим на Мариникину превару.  Он још изненађенији: па то је Коштунице било пре три године, немогуће да не знаш. А онда шеретски поентира: али немој да очајаваш, сети се да преварени муж увек последњи сазна.

Неспреман да се суочим са истином да је и Мариника Тепић ипак чедо неке службе,  јер где би паметна Мариника, из своје главе, при чистој свести и памети, урадила нешто тако блентаво и српски народ, над којим је (сразмерно броју живих и броју бачених у јаме и покланих) извршен највећи геноцид у новијој историји људског рода, оптужила за геноцид, узмем да се консултујем са мојим пријатељем Гуглом. Знам да он у ово доба никад не спава.

Рачунам, Гугл је амерички и Бајденов, није под контролом Вучића, а ни Трампа, па ћу да се објективно информишем. Кад тамо, све црње од горега. Боље да сам одмах прешао на ракију и Зорицу Брунцлик.

Наслов до наслова. И у сваком наслову, прво моја симпатија, па онда све мој до мојега. У Сребреници је био геноцид. Они траже да Србија буде осуђена: Мариника Тепић, Суљо Угљанин, Жарко Кораћ, Енис Имамовић, Чедомир Јовановић… Недостају само Наташа Кандић и Соња Бисерко. Најоштрије осудити геноцид у Сребреници и свако његово негирање. Прогласити 11. јул за дан сећања на геноцид у Сребреници.

Ни речи о дану сећања на Јасеновац. Бар на оне 40.000 тамо заклане српске деце. Или на 3.000 Срба из Подриња које су побили управо јадни муслимани из Сребренице. Педантно водећи рачуна да клање оганизују на Божић, Петровдан, Илиндан или неки други већи православни празник. Ваљда да не изостане празнична атмосфера.

Потпуно отрежњење због Мариникине преваре је уследило кад сам одслушао говор у Скупштини Србије у којем она, са већим мераком него што би то учинила Ханка Палдум, пева о предлoгу да се пресуде Хашког трибунала уграде у правосудни систем Србије. Па ко зуцне да није у реду да се Насер Орић и стотине других кољача слободно шетају по свету а да Хашки трибунал упорно захтева хапшење и изручење Вјерице Радете, тај да се одмах шаље на вишемесечно сађење кромпира у Падинској скели.

Разумем да Мариника није Српкиња и да туђе ране не боле али некако ми дегутантно да неко ко се бави политиком у Србији и куне се да се бори за бољу будућност српског народа, за његово ослобађање од „јарма Вучићеве диктатуре“ покушава да том истом народу навуче јарам геноцида. Јер јарам стварне или лажне диктатуре се увек може скинути на првим следећим изборима али једном стављени јарам геноцида остаје док је света и века.