И депоније смећа као средство политичке борбе у Србији

Пише: Душан Марић

Већ месец дана у појединим медијима, посебно на интернет порталима, досовске опозиције у Србији једна од главних тема су пожари на депонијама смећа.  При чему је акценат на пожару на депонији смећа у Винчи. Мало због близине Београда, а мало више због предстојећих локалних избора у престоници. А, замислите тог скандала, у Србији је било и неколико шумских пожара. У сред лета. После два месеца суше. На температури која прелази 40 степени.

Наравно, за пожаре је крив Александар Вучић. Лично. Као да их он потпаљује.  Као да  своја честа путовања по Србији користи да „ошацује“ неку депонију смећа лаку за запалити. А онда, кад падне мрак, искраде се од обезбеђења, мазне „шкоду“ свог брата Андреја, стару 11 година, сјури се до циљане депоније и кресне шибицу.

Србија је потпођена смећем. Са хиљадама великих и десетинама хиљада малих депонија. По врзинама око већине саобраћајница смећа има колико хоћеш. Вредно то бацале генерације и генерације грађана Србије. Овде се са колена на колено негује пракса да је најлакше, скоро севап, сваку празну кутију цигарета или кесу са смећем завитлати у најближе жбуње. Само се пре тога осврнути лево и десно да неко не гледа. А и ако гледа, јака ствар. То је део фолкора. Од деде остало оцу, са оца остало сину.

И ту влада једнакост међу свим народима и народима. Истинско братство и јединство. Природу смећем подједнако ките Мађари на северу Војводине, Албанци у Прешеву, муслимани на Пештерској висоравни или Срби у Шумадији. Ту ни Соња Бисерко не би уочила разлику.

Ретко у којој области, као у дисциплини бацања смећа, владају полна равноправност и подједнака заступљеност свих друштвених сталежа. Жене и мушкарци, сељаци на Старој планини или професори на Врачару, са подједнаком лакоћом држе се традиционалног обрасца понашања: где год нађеш згодно место, ту смеће засади. И тек попушену цигарету баци. Посебно је мерак то учинити у току вожње, кроз отворен прозор аутомобила.  Делује баш онако фрајерски.

Међу милионима кубика отпада лепо распоређених од Суботице до Проклетија, како оним на депонијама смећа, тако и оним по одавно опустелим планинама и пашњацима, су и милиони стаклених флаша. Које, на високим температурама, кад је трава сува као шибица, могу да изазову пожар.

Заправо, право је чудо да уз оволико смећа, препуног лакозапаљивих материјала, при оваквој суши и при екстремно високим температурама у Србији нема више пожара. Међутим, кад неко неупућен чита поједине опозиционе текстове о пожарима у Србији, под драматичним насловима типа „Пожари, експлозије, урушавања“ или слуша изјаве појединих опозиционара, може стећи дојам да се овде дешава права катаклизма. Смак света. У режији „диктатора Вучића“.

Пожари бесне од Италије до Русије. Грчка се бори са пожарима највећим у последњих неколико деценија. Слично је и у Турској. Бројни пожари уништавају шуме у Хрватској, Македонији, БиХ…али нигде за то опозиција не криви председника државе.

Употреби депонија у политичке сврхе допринели су и поједини функционери власти, усијане напредњачке главе, које су на глупе, злонамерне и ничим поткрепљене оптужбе на адресу власти, одговориле не мање глупим и мање злонамерним оптужбама на рачун опозиције.

Мада, кад се види колико и како део опозиције и њени медији експлоатишу ову тему, па се томе дода чињеница да се неколико већих депонија задимило некако у исто време, не треба искључити ни могућност да их поједине будале намерно потпаљују. Све рачунајући да ће и на тај начин нашкодити садашњој власти.

Паметни и одговорни људи гасе пожаре. И у друштву, и у природи. Глупи и неодговорни људи настоје да их прошире. Да што више распламсају ватру. По систему, што горе то боље. Нека гори Вучић, па макар са њим изгорела и Србија.