РАДОВАН РАДУЛОВИЋ, УДРУЖЕЊЕ ВОЉА ЗА ЖИВОТОМ: Поносан сам на помоћ коју пружамо деци са инвалидитетом, најбољи смо у Србији

Разговарао: Душан Марић

Увек кад неко за себе каже да је најбољи то звучи помало надмено али, напросто, чињенице су такве, у Србији не постоји удружење које се бави пружањем помоћи деци са инвалидитетом које се по резултатима и приближно може мерити са нашим удружењем – каже у разговору за „Србија данас“ Радован Радуловић (46), оснивач и председник Удружења особа са церабралном и дечијом парализом „Воља за животом“ из Велике Плане.                              

По чему се издвајате од сличних удружења?

-По томе што нико о деци не брине стручно и брижљиво колико то чини наше удружење, по томе што смо на путу да деци која имају најтежи облик инвалидитета обезбедимо двадесет четворочасовни боравак у нашим просторијама и што смо деци са инвалидитетом, која могу да буду радно ангажована, обезбедили посао у оквиру нашег удружења. А о квалитету и стручности услуга које пружамо говори и то што имамо чак три лиценце из система социјалне заштите.

А то су?

-Лиценца за услугу лични пратилац детета, лиценца за персоналну асистенцију, лиценца за пружање услуге дневни боравак а ускоро ћемо добити и лиценцу за услугу становање уз подршку. У Србији не постоји невладино удружење која има четири лиценце из ове области, а вероватно ни у целој Европи.

Када је удружење основано?

-Основани смо 2003. године, догодине славимо две деценије рада.

Ко је основао удружење?

-Иницијатор сам ја, а имао сам велику подршку. Од људи чија деца имају проблем са неким обликом инвалидитета, преко Општине, до министарства надлежног за социјалну политику и бројних донатора. Од особа које су ми помогле поменуо бих сада већ покојну књижевницу Верицу Ранковић и докторку Мирјану Барјактаревић.

Шта вам је била прва активност, коју би издвојили?

-Акција на уређивању градских саобраћајница, тако да би се њима могле кретати особе са инвалидитетом.

Какав је био резултат?

-Одличан. По омогућеном приступу инвалидима саобраћајницама и јавним установама Велика Плана је без конкуренције најбоља општина у Србији. У то време смо радили као Клуб особа са инвалидитетом „Срце на длану“ у згради где је некад била општина. Онда смо, 2006. године,  кад смо ојачали и постали препознатљиви, добили и своју зграду. То је заједнички пројекат министарства социјалне политике и плањанске општине. У том објекту радимо.

 

Шта радите, какви садржаји постоје у тој згради?

-На доњем спрату, у просторијама површине 110 метара, пружамо услугу дневни боравак. Ту од осам ујутро до четири сата поподне борави дванаесторо деце.

Ко о њима брине?

-То су неговатељице Ивана Рашић и Снежана Стојиљковић, мастер дефектолог Марија Никодијевић и дипломирани специјални педагог Ана Костадиновић. Надам се да ћемо се ускоро проширити и на горњи спрат, што би нам омогућило да деци пружимо не само квалитетнији дневни боравак већ и да о деци која имају тежи облик инвалидитета а којима су родитељи умрли, или просто не постоје услови да остану у породици, бринемо 24 сата.

А на горњем спрату су?

-Три ромске породице.

Имате ли проблема са комшијама?

-Праве нам велике проблеме. Довољно је да видите количину смећа око зграде да вам све буде јасно. Галаме. Праве хаос. Једном су нам умало запалили зграду. Очајнички покушавамо да то решимо.

  

Како?

-Да их уз помоћ Општине иселимо на неку другу локацију. Конкурисали смо за пројекат „Социјално становање“ код  УНОПС-а, управо с циљем да тим ромским породицама купимо куће на селу, са окућницом. Да и оне, ако желе, могу да раде.

Познати сте и по томе што децу често водите изван Плане.

-Сваке године децу по десет дана водимо у Грчку на море. Иду без родитеља, да би се што више осамосталила. Најмање једном их водимо по седам дана у Врњачку Бању и на Златибор. Ове године смо тамо ишли два пута. Са поносом истичем да смо децу водили на Охридско језеро, на Фрушку гору, Дивчибаре, Тару и друга места.

На који начин се финансирате?

-Новцем који добијемо од министарства за социјалну политику и Општине Велика Плана. А имамо и доста донатора. Например, пројекат „Кућа сунца“ смо реализовали уз помоћ више од шездесет донатора из Велике Плане али и суседних општина. Највише су нам помогле плањанске фирме „Момент“, „Плана промет“ и „Грађевинар“, „Дејан колор“ из Лозовика и „Стакло склоп“ из Марковца.

Пројекат „Кућа сунца“ је?

-Дубравка и Мирче Милошевић из Влашког Дола, код Жабара, родитељи детета које је са инвалидитетом, су у Старом Селу код Плане купили једно сеоско домаћинство, са две куће и дали нам је да је бесплатно користимо у следећих десет година. Ми смо те куће спојили у једну, у потпуности их реконструисали и добили леп простор за боравак деце. У кући имамо две спаваће собе за мушку децу, две за женску, дневни боравак, мушки и женски санитарни чвор, кухињу и трпезарију. Ништа не заостаје за хотелским смештајем.

Каква је намена те куће?

-Намера нам је да у њу сместимо једанаесторо деце, шест женских и петоро мушких, чији степен инвалидитета дозвољава да раде, да привређују. Остало нам је још да у објекат уведемо грејање и онда можемо да примимо прве станаре. Мада деца овде већ долазе, окупљају се преко дана и раде. Наиме, опет уз помоћ донатора, међу којима је и Општина Велика Плана, изградили смо халу за прераду воћа и поврћа, са хладњачом и сушаром.

Да ли сте почели са приозводњом?

-Да. С тим што се још уходавамо, немамо уговорен пласман осушеног воћа већ га продајемо овако, директно, људима које знамо. Имамо одлично сушено грожђе.

Имате и фарму кокошака?

-Е њоме се посебно поносимо и деца су њоме одушевљена. Тренутно имамо 150 кокошака, шеснаест врста. Прави мали пернати зоолошки врт. Али наглашавам да то нису обичне кокошке, у питању је украсна ситна живина.  Продајемо јаја и пилиће. Мирче Милошевић нам је купио инкубаторску станицу, за 600 јаја. Управо сад су ми јавили да су јутрос, 3.јануара,  почели да излазе први пилићи.

Ко брине о фарми пилића и сушари?

-Тамо имамо запослене три особе са инвалидитетом, које ми плаћамо и још четири, које финансира Служба за национално запошљавање. Деца им помажу.

Имате много разлога да будете задовољни постигнутим резултатима.

-Не да сам задовољан, већ сам срећан. Као што видите и сам сам особа са инвалидитетом. У овоме сам пронашао смисао живота. Велика је ствар што могу да помогнем деци којима је судбина била да се роде као инвалиди или да то, на своју и несрећу својих родитеља,  постану.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *